Ердоган: Свет је већи од пет сталних чланова СБ

У Анкари критикују Уједињене нације због неефикасности у раду и јаловог „надмудривања” великих сила на Ист риверу, што потврђују неуспели покушаји да се реши криза у Сирији, Ираку и на подељеном Кипру као и палестинско питање које је деценијама на дневном реду. На удару су пре свих пет сталних чланова Савета безбедности који имају право вета и практично цртају и прекрајају мапу глобуса, док друге земље упадају у игру и најчешће само статирају.

„Свет је већи од пет земаља (сталних чланова Савета безбедности). То је неправедан систем. Неопходна је свеобухватна реформа УН како би Савет безбедности убудуће био демократскији, праведнији, транспарентнији и ефикаснији и са адекватном заступљеношћу свих делова света”, изјавио је председник Тајип Ердоган који се од доласка на чело Турске залаже за реформу светске организације.

У СБ право вета имају пет земаља: САД, Велика Британија, Француска, Русија и Кина. Оне су стални чланови тог тела, док се друге државе смењују. Председник Ердоган указује на мањкавости тог система који функционише већ седам деценија: Статус сталног члана у „светској влади” у Њујорку нема ниједна од 57 исламских држава у којима на планети живи милијарду и 600 милиона муслимана. Као аргумент да је свет већи од пет земаља, Ердоган наводи и Афрички континент који нема свог представника са правом вета у том телу УН иако се ради о 50 држава и више од милијарду људи.

Према поборницима реформи Уједињених нација број сталних чланова СБ требало би повећати, при чему се мора водити рачуна о равноправној регионалној заступљености. Председник Турске није усамљен у свету када критикује „нефер” представљање у Савету безбедности. Док Запад у том телу има три стална представника, Африка нема ниједног, истакао је на недавном заседању Генералне скупштине УН председник Зимбабвеа Роберт Мугабе, пренели су истанбулски медији. „Уколико Савет безбедности не буде истински реформисан, афричке земље би могле да напусте Уједињене нације”, рекао је он и најавио да ће у том случају за годину дана бити створена организација која би била противтежа УН. Он је изразио наду да ће реформе светске организације подржати и Русија и Кина како би се окончала доминација Запада на Ист риверу. За промене се већ дуже време залаже и Њу Делхи.

Иницијативе о реформисању светске организације нису новијег датума: о томе се повремено разговара већ деценијама, али досад је то било и остало мртво слово на папиру. Председник најмногољудније исламске земље Индонезије Сукарно је још крајем шездесетих година прошлог века предлагао да се формира алтернативна светска организација, али се на томе све завршило. И бивши генерални секретар УН Кофи Анан је 1997. године, када је ступио на ту дужност, покушао да спроведе реформе али није успео да обезбеди истинску подршку сталних чланова Савета безбедности. Сада се са интересовањем очекује како ће на ове иницијативе реаговати нови лидер светске организације Антонио Гутерес, који у Њујорку треба да се устоличи од нове године.

Потребе за реформама Уједињених нација несумњиво постоје јер је многе механизме њиховог рада и одлучивања прегазило време од 1945. године када су ударени темељи светске организације. Досад је око тога, међутим, било немогућно постићи правни и политички компромис пре свега пет великих, поготово што је свет и даље у дубоком превирању. Страхује се да би било какве промене у СБ УН могле да изазову још већи поремећај у садашњој каквој-таквој  равнотежи односа снага на међународној позорници поготово што се свет поново суочава са сукобима и оживљавањем „хладног рата” за који се на тренутак наивно било поверовало да је после распада Совјетског Савеза и уједињења две Немачке заувек отишао у историју.

Сада се, и поред више иницијатива, не види право решење, и то питање се очигледно свесно гура на споредан колосек. Страхује се да би покушај  реорганизације Савета безбедности заправо могао да доведе до још веће конфузије, до погоршања односа на Ист риверу, односно у свету. Ако би Афрички континент добио статус сталног члана СБ – што би било праведно – одмах би наметнуло питање: а зашто не и Латинска Америка? По истој логици сталну фотељу у Њујорку могле би да траже и велике земље: Индија, Бразил, Јапан и Немачка које уплаћују огромна средства за функционисање светске организације. Слична иницијатива може да се чује и у Арапској лиги која окупља 22 државе Блиског истока и северне Африке.