Дунавска авантура српског посланика у Угарској

Нови Сад – Мало острво на Дунаву код Будимпеште (Лупа сигет) носи име по Србину цинцарског порекла Петру Лупи. Средином 19. века био је богати велепоседник, рођен у оближњем Помазу. Бавио се и инжењерским пословима, а као припадник српског народа био је у два мандата посланик у Угарском сабору, члан Слободоумне странке. Упамћен је и као авантуриста и заљубљеник у природу, човек свестраног духа, који се занимао за историју, књижевност, археологију, цртање. Аду је својевремено купио, а она је данас оаза викендаша који ту радо читају о његовој авантури пловидбе Дунавом, у коју се у своје доба упустио од Беча све до Црног мора.

Авантуру је забележио у путопису који је у наставцима објављиван у мађарском недељнику „Напкелет” (Исток) 1858. године. У Музеју Војводине верују да је Лупин путопис један од првих туристичких описа код Срба, додуше написан на мађарском језику и у тамошњој штампи.

Истражујући старе публикације о прошлости Срба у Мађарској, његове чланке открила је др Федора Бикар, некадашња сарадница у Музеју Војводине и научни сарадник Филозофског факултета у Новом Саду. Њен живот био је посвећен српско-мађарским везама, у којима је и сама била – младост је провела у породичној кући свога оца Васе и мајке Милесе у Сентандреји, док то место које баштини српску културу још није било тако познато туристичко излетиште. Написала је књигу „Срби у Мађарској” (1998), била је коаутор „Сентандрејских симбола” (2002) и аутор монографије „Сентандреја у огледалу прошлости” (2003), поставила је сталну изложбу о Милошу Црњанском у његовој родној кући у Чонграду...

Она је и ауторка књиге „Петар Лупа и дунавска авантура” чији излазак из штампе (Српски институт, Самоуправа Срба у Будимпешти, 2010) међутим није дочекала, преминувши годину раније.

Књига је ових дана допутовала у Музеј Војводине, где је представљена. Има две верзије, на српском и мађарском језику и уређена је тако, објашњава директор Српског института у Будимпешти Петар Ластић, да буде прилагођена интересовању публике. Он каже да обожаваоци поменутог острва негују успомену на Петра Лупу и да је у том кругу људи из мађарске заједнице највећи број купаца књиге, али је важно, напомиње, да и српска заједница више сазна о том човеку, као и о породици Лупа-Мандић, јер су они део идентитета Срба у Мађарској.

Мандићи у ову причу улазе преко Лупине сестре Паулине. Она се удала за Пају Мандића, и он се приженио у Помазу.

„А тај Паја Мандић није био нико други неко ујак Николе Тесле. Тако долази Никола Тесла у контакт са Помазом, који се помиње у његовој породичној преписци са Пајом Мандићем. Сам Тесла је боравио у Помазу код свог ујака, када је био у посети Европи”, каже директор Српског института.

Детаљи о тој фамилији доспели су у књигу захваљујући и Мандићевим рођацима који данас живе у Америци, али и у Помазу.

Књига наравно садржи и делове Лупиног путописа са пловидбе Дунавом коју је изгледа иницирао сам аутор и наговорио пријатеље на пут.

„Био је велики љубитељ природе и у то смо се могли уверити читајући његове описе разних крајева, планина, долина, равнице. Данас само можемо да нагађамо да ли је читао и оца историографије Херодота, који је писао писма цару Трајану, освајачу Дакије, или узбудљиви романсирани путопис о Аргонаутима који су из Црног мора упловили у Дунав, али свакако да је о Дунаву знао веома много”, каже кустос-историчар Сузана Миловановић из Музеја Војводине.

Тако је знао, по њеним речима, и за античке споменике, као што је Војни пут (Вија милитарис) који су на десној обали Дунава градили римски императори, као и за чувену Трајанову таблу. И желео је да их види. Занимали су га и компликовани српско-турски односи, па се на путовању највише задржао у Београду, где је био у прилици да сазна више о кнежевској породици Обреновић.

У путопису о пловидби бродом који је назван „Трансилванија” објављени су и Лупини цртежи предела, зачињен је и историјским подацима, од којих неки ипак нису тачни, напомиње историчарка.

Значај књиге је у томе, закључује њен уредник Петар Ластић, што даје увид у тадашњи живот, начин размишљања и менталитет српског богатијег слоја у околини Будимпеште. То су људи, каже он, који су веома привржени цркви и српској заједници, а с друге стране отворени према мађарској политичкој заједници.