Ране старог ратника

Милентије Раденковић кроз цео свој дуги век бије разне битке, од ране младости до данас. Углавном је побеђивао, мада то на први поглед не изгледа тако. Пре две године, кад је већ загазио у десету деценију свог бурног живота, времешни партизан још једном је победио. Због ноншалантног односа према свим недаћама које су га пратиле и готово невероватне истрајности наилази на опште симпатије где год се нађе.

У 95. години Милентије се налази у стационару за стара лица „Национални дом” у Владимировцу, код Алибунара. У рату је после рањавања остао без једне ноге, а пре две године због здравствених тегоба ампутирана му је и друга. То је само део тешкоћа које су га задесиле.

– Обично су људи с таквим телесним недостацима нервозни, пргави и нетолерантни, а Милентије је сасвим другачији – прича његов најбољи пријатељ Милорад Красић, такође штићеник дома, коме је захвалан због сталне подршке коју од њега добија. Истиче да су другари већ пуну деценију и да су за то време један другом до детаља испричали своје животе па се веома добро познају. – Веома је дружељубив, осећајан и пун разумевања. Кад је био без једне ноге био је веома окретан и покретан. Свакодневно смо се шетали, залазили у разна друштва. Кад је остао без друге ноге мислио сам да ће запасти у кризу из које се никад неће извући. Али њему је то успело. Повратио је вољу и почео да проналази занимљиве садржаје. Он је одличан пример младима да се увек могу наћи разлози за оптимизам и да се каже да је живот леп – прича Милорад.

– Рођен сам у селу Рејковац код Лебана и Медвеђе. У породици је било шесторо деце. Чим сам завршио основну школу отац ме је једноставно дао познатом трговцу Војводићу да учим трговачки занат. За целодневни рад добијао сам храну и стан. Кад сам завршио, доспео сам код Џивџана у Лесковцу. Кад су ушли окупатори Немци и Бугари вратио сам се у село. Нисам био идејно опредељен, али сам помагао партизане јер сам осећао да њима припадам. Након неког времена потпуно сам им се прикључио – прича овај некадашњи ратник.

Није имао среће. Рањен је шрапнелом у ногу. С ратног попришта извукла су га двојица другара који су у извлачењу такође рањени. Болница је била у покрету па је сустигнута тек трећи дан. Рана се искомликовала, Милентије се двоумио, а лекар Воја Стојановић био је јасан: „Или глава или нога”. Операција је била наживо јер анестезија није деловала. Држала су га два војника и сестра, лекар је употребио сеоску тестеру, јер медицинске није било. Одмах после операције пут је настављен и носили су га цео дан. Тек онда је могао мирно да лежи неколико дана. Међутим, опет је уследила непријатељска офанзива, требало је да се склони у земуницу, али он је хтео да иде у покрет с јединицом па су му обезбедили воловску запрегу двоколицу. Упао је у непријатељску заседу. Бугари су га заробили, али су га после низа перипетија и мучења пустили, сматрајући да он партизанима може бити само терет. Онда се причало да ће, с још неколико рањеника, ићи на лечење у Италију. Чекало се данима, ослушкивали авиони и они су се стварно једне ноћи спустили. Тамо су уследиле још две веома болне операције. Преживео је.

Пошто је био међу писменијима, у новембру 1944. отишао је у Бари на курс. После тога су га ангажовали у Генералштабу, у индустријском сектору. Најдуже је радио у пословници чачанске „Слободе” – 30 година – и онда је уследила пензија.

Због свог карактера одлично се снашао у „Националном дому”, приватној установи за смештај и негу старијих лица.

И овде се нашао пред дилемом – нога или живот. И другу ногу захватила је гангрена.

– Био сам у недоумици зато што сам помислио да без обе ноге живот нема смисла. За сваки покрет треба ти нечија помоћ, а то би, с моје стране, било велико малтретирање других. Ипак, одлучио сам да живим. Нисам се покајао, мада је у мом животу било много невоља – закључује стари ратник.