Фудбалски менталитет

Сећате ли се старе теорије о небитним победама и славним поразима националног фудбалског тима Србије? Како смо увек знали да заблистамо кад то више није битно, а да изгубимо кад је најважније.

Толико се то често дешавало да смо одавно престали да очекујемо од наших фудбалера да ће икада показати велику игру на великим утакмицама. Сматрали смо да су за тако нешто способни само Немци или њима слични.

Ма колико чудно звучало, последњих месеци се такав дух може приметити код репрезентације Србије. Они које су многи сматрали манекенима у копачкама, већ четврти меч заредом показују да су постали борци који до последњег минута не признају победу противнику. Чак и ако је противник једна од четири најбоље репрезентације на континенту, која је у полуфиналу последњег Европског првенства изгубила од потоњег шампиона – екипе Португалије.

И не само да се нису предали већ су после меча били дубоко незадовољни што нису победили. Као да су хтели да кажу – да смо играли још пет минута, сигурно бисмо победили.

Већина играча је играла и раније за Србију, али као да је ове јесени у њих ушао нови, борбенији дух. Како другачије објаснити да један од наших најбољих фудбалера Душан Тадић игра већи део утакмице са поломљеним носем. Како другачије објаснити и остале утакмице ове јесени – преокрет против Ирске или резултатску клацкалицу са Аустријом. У неким ранијим поставкама Србија би се помирила са поразом већ после примљеног гола. 

Сваки пут кад је о фудбалском менталитету реч, сетим се Вељка Пауновића који је довео омладинску репрезентацију Србије до светског трона. Његови клинци су тада побеђивали у последњим тренуцима утакмице или на пенале. Упитан о менталитету који Србија у фудбалу никад није имала, он је рекао: „Менталитет се вежба, као и сваки други аспект игре. На сваком тренингу и на свакој утакмици.”

Тако је разбио многе илузије о ономе што се често презриво називало „српски менталитет” и поручио – ако нема рада, нема ни резултата. Нема ни оправдања – „изгубили смо, јер смо такви какви смо”.

Фудбалска репрезентација нас је протеклих година и деценија навикла на неуспехе, па је због тог предугог низа пораза многима у Србији тешко да поверују да реч успех уопште постоји у српском фудбалу. Али не треба заборавити да се код нас чак и Новак Ђоковић ставља на стуб срама само зато што је пао на друго место АТП листе.

Наравно да се резултати српских фудбалера никако не могу поредити са Ђоковићевим успесима, али у понашању Тадића и другова могао се приметити тај борбени дух који је Новака довео на светски врх. 

Такав дух су показали и домаћини из Велса – они су пре неколико година изгубили од нас 6:1, нису променили селектора, нису променили играче, а подршка са трибина није изостајала. Наставили су да се боре, нису тражили никакве изговоре и дошли су до полуфинала ЕП у Француској. 

Од њих барем то можемо да научимо.