Милосрдни Анђелковић

Европска унија и њен изасланик оптужени су пре неки дан за „бахатост“ што су у Одбор српског парламента за европске интеграције донели документ на енглеском.

Делом су у праву, делом не, али када се све сабере, дође ми да се одузмем јер се све претворило у отужну бурлеску у којој су радикалски посланици били водећи ликови.

Сасвим је уобичајено да се у оваквим званичним ситуацијама користи језик земље домаћина. Србија, поврх тога, није чланица ЕУ па Брисел није морао да обезбеди превод на српски.

Али, српски посланици су инсистирали да се што је могуће брже упознају са 50 страна извештаја Европске комисије. Проблем није био то што добар део наших посланика не говори енглески, већ изнуђена повреда устаљене праксе.

Мимо тога, процедуре предвиђају да о оваквом документу нема дискусије, а шеф мисије ЕУ Мајкл Давенпорт намеравао је да посланицима олакша посао и да материјал представи на српском – да га читав свет разуме.

Шта је ту бахато, да би радикали претили да шефа мисије ЕУ треба „давенпортовати“ из Србије? Како је Војислав Шешељ утврдио да је то „понижавање Србије“ које је готово равно „отимању Косова“ и стварању „НАТО државе“?

Лако ми је са војводом. Од њега се то очекује. Радикаљник је добио још једну прилику да нас подсети да је будућност на истоку и да своју председничку кандидатуру поново промовише својом анти-ЕУ платформом. Војвода је своју прилику искористио. Искористио би је и да је текст био на српском, на ћирилици.

За разлику од посланика владајуће већине који су своју прилику – да реагују и спрече скупштинску срамоту – пропустили. Посланик СНС-а Игор Бечић може да каже да је све урађено „како процедура налаже“, али зашто није прекинут радикалски ријалити који и сам оцењује као „недопустив“?

Опчињен критиком Запада – то је јаче од њега – догађај је понео и аналитичара овдашњег Драгомира Анђелковића. Изјавио је, и остао жив, да је понашање Брисела према Србији „крајње империјално и арогантно“.

Српски милосрдни Анђелковић источне провинијенције има право да се придружи плејади оних који су понети последњом победом „највећег Србина“ – Доналда Трампа, очекујући, ваљда, да ће Американац доћи главе разним Јоханесима Хановима или Серж Брамерцима.

И има право да по медијима шири идеје које га кандидују за орден имена Путина. Лепо је што му је и „Политика“ отворила простор јер морам да признам да оне електронске медије чији је Анђелковић омиљени гост избегавам да гледам, а у оним штампаним довољни су ми само наслови.

Питам се само зашто Анђелковић изиграва „провладиног аналитичара“ када заговара шешељевску политику Србије на Истоку. Зар не зна да његов омиљени лик из премијерске фотеље ову земљу хоће да поведе ка Западу.

Питам се и зашто премијер не каже отворено да не дели такве и сличне ставове јер на крају крајева све иде на његов конто.

Анђелковић се придружио колони ликова из мноштва разних руских институција и института који нам шаљу све отвореније поруке које су његовом срцу и души драге.

Попут председника Московске академије за геополитичке проблеме Леонида Ивашова, који очекује да се Србија одлучи „хоће ли бити у Европској унији и НАТО-у или ће бити партнер Русије”.

Или Ање Филимонове, магистарке историјских наука, главне уреднице портала Фонд стратешке културе на српском језику, која поручује да је улазак Србије у евроазијске интеграције једина рецептура „опстанка српског народа и његовог идентитета… Србија је део руског света”.

Или шефа Комитета за међународне односе руске Државне думе Алексеја Пушкова који је октобра 2015. у Београду представио своју књигу на српском у којој образлаже да је алтернатива Србија на истоку, у Евроазијској федерацији.

Или професора Игора Панарина, главног аналитичара Организације договора колективне безбедности, војног савеза с Русијом на челу, који каже: „Београд видим на челу велике балканске конфедерације, која би обухватала све балканске државе, могуће и Мађарску, и била до Евроазијског савеза.”

Или Михаила Лобанова, вишег истраживача Центра за јужне студије Економског института руске Академије наука, који каже да Москва очекује да Србија буде „Тројански коњ“ Русије у ЕУ!

Или историчарке Јелене Гускове, руководиоца Центра за изучавања савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука, која је за НИН изјавила да премијер Александар Вучић испуњава све што од њега тражи Запад и да „неће остати на власти” уколико се не буде ослањао на Русију.

Рекао бих да растући утицај Русије и српских аналитичара-путиноваца директно може да се мери дефицитом демократије. Тај дефицит се у Народној скупштини пре неки дан није очитовао у захтеву да папир ЕУ посланицима буде доступан на српском, већ недостатком одговарајуће реакције којом бисмо Скупштина, ЕУ, Давенпорт, сви ми и демократија били заштићени од говора и понашања са фудбалских стадиона.