Предео сликан Трампом

У прошлу среду је освануо дан као створен за нарикаче: Трамп је изабран за председника САД; убедљиво најгори, новембарски, део године је стигао у Београд; разноврсни полусвет се охрабрио да се самопроизведе у Трампове шерифе који, по виралном и медијском пејзажу ове земље, моткама јуре оне које препознају као поражене обожаватеље Хилари Клинтон. Свака српска нарикача, они којима дан не може да почне без самосажаљења како је све отишло дођавола (27. пут ове године?), имала је доказ да је све готово. Да ће нас Драгомир Анђелковић и слични, након што нас прогласе квислинзима, отерати у Сибир. И да, ако се ово десило Американцима, чему ми имамо да се надамо.

Мислим да је то баш велика глупост. Све је решиво. Трамповим шерифима на стероидима ћемо, обећавам, за Нову годину купити адекватан поклон – лутку која показује велики терапеутски капацитет, и тиме ћемо проблем, бар њихов, решити. Остаје нам да видимо шта из ових америчких избора можемо стварно да научимо.

Можемо, на пример, да схватимо да нас време баш гази и да би било добро да, без обзира на то колико година имамо, престанемо да верујемо да све знамо. Да пар дубоко укорењених мантри у које верујемо није непроменљиво и да погледамо да ли има неких паметних људи, овде и по свету, способних да епилог избора у Америци, подлогу на којој се тако крупан догађај десио и последице сагледају на начин саобразан времену у коме живимо.

Желим да дам позитиван пример. Рецимо, слажем се сa оним што је, пре неколико дана, у анализи на порталу „FiveThirtyEight” написао Хари Eнтaн, политички аналитичар који има само 28 година. Он је разбуцао једну од најдубљих заблуда у којој је америчко политичко друштво живело дуго, а на чијим реповима, вулгаризовано и до бесмисла поједностављено, функционише и код нас заједница политичара, медија и стручњака за политичку анализу и комуникацију. Реч је о заблуди да је „демографија све”, да је она судбина, да постоје забетонирани блокови „младих и старих”, „северних и јужних”, „источних и западних”, „образованих и необразованих”, „умерено гојазних” и „радикално фит”... мушкараца и жена и да ти конгломерати зомбија, детектованих у лабораторијама прогностичара, истраживача и скупих саветника, вођени невидљивом руком кампање, на изборни дан изађу на биралишта и гласају.

То једноставно (више) не постоји.

Било је, наиме, тужно гледати депримиране стручњаке и презентере великих америчких телевизија како, док су Доналд и Меланија већ навлачили сину фрак за излазак пред присталице прошле среде, и даље неуморно приказују џепове по савезним државама, све уситњено до нивоа најмање уличице, у којима још нису пребројани гласови и где, како показује „демографија”, има отприлике три породице у којима би старији син, две тетке, љубавница и папагај могли да гласају за Хилари Клинтон. И тако, ваљда, промене исход избора. Наравно, ништа од тога.

За Трампа су гласали многи људи који су два пута гласали за Обаму. Тачка. Зато што није земља политичко и људско гробље где сваке четири године (добро, у српском случају скоро сваке године) дођу странке и стратези кампање, ископају бираче заробљене у временским капсулама, загреју их на уљу, мало лука у белом вину, и пошаљу да гласају за оне за које, по својим социодемографским карактеристикама, они „увек” гласају. Из истог разлога, због тог шаманског приступа политици, добијем оспице када у Србији видим анализе како је „то то, има два блока – непроменљива, пребројана ваљда тамо у рану јесен 2000. године – једни за Европу, други против Европе, једни образовани, други примитивни, једни млађи, други старији...” и онда је само питање ко ће „извући своје” на изборни дан. Каква заблуда.

О томе шта се конкретно из овога може научити, и да ли се нешто може искористи и у Србији, али и о томе шта тачно значи да су нове технологије, комуникације и време променили све у политици – у колумни која ће следећег месеца изаћи на овим страницама. И која ће, мојом одлуком, бити последњи текст који пишем за овај формат у „Политици”. Не зато што је „Политика” нешто крива. Напротив, захвалан сам онима у њој који су ми, у ове две године, врло љубазно омогућили да слободно пишем о ономе што мислим да је важно. И који ми, никада, нису променили ни реч текста, што је велики израз поштовања у Србији. Не, не ради се томе. Реч је о мом уверењу да класичне, традиционалне медије, па и колумне овог типа у угледним новинама, треба оставити онима који то умеју боље да раде. Онима који су образованији и мирнији од мене. А да за људе другачијег сензибилитета има много необављеног посла у делу све разноврснијег јавног простора који зовемо „новим медијима“. И који не треба препустити популистима и демагозима. Не можемо сви да радимо све и да будемо добри у томе. Треба тражити нове путеве. То је исто поука америчких избора.

Директор Trust Market Research