Коме смета Танјуг

Када је министар Владан Вукосављевић казао да тражи рецепт за спас Танјуга, вероватно није помишљао да ће том реченицом да навуче гнев оних који би требало да се налазе на бранику новинарских права и интереса.

НУНС и његов војвођански рођак НДНВ већ дуго не крију да желе да ова новинска агенција заувек заћути. Зашто им смета Танјуг? Председник НДНВ-а Недим Сејдиновић у ауторском тексту оцењује да тој медијској кући „недостаје простор за плурализам мишљења и критично мишљење”, те да „доминира пристрасно медијско извештавање”.

То је у најмању руку чудно запажање уредника портала Аутономија.инфо, медија који од свог настанка ради као својеврсна политичка група за притисак. Није ли то лицемеран закључак уредника медија чији читалац, ако пронађе различито мишљење, може да помисли да чита рубрику „Веровали или не”.

На реинкарнацију идеје о спасу Танјуга није остао имун ни председник НУНС-а Вукашин Обрадовић. Иако је већ неколико дана у медијској илегали и не жели да даје изјаве новинарима, није могао да бар на друштвеним мрежама не понови свој став: „Држава, ако хоће своју агенцију, мора да угаси Танјуг, затим да промени закон, па тек онда да формира нови Танјуг.”

Зашто би Обрадовић марио за 90 танјуговских судбина, кад су његови најближи сарадници у Бети и Фонету? Можда је анимозитет према Танјугу маскиран личним интересима? Наиме, власник и директор Фонета је Зоран Секулић, члан НУНС-а, док је један од сувласника и однедавно глодур Бете Драган Јањић, потпредседник НУНС-а. А ове две агенције одавно верују да ће да им сване само ако се Танјугу смркне.

Истина је да се у два круга приватизације није пронашао купац за националну агенцију. Закон о Танјугу престао је да важи 31. октобра 2015, а неколико дана касније влада је донела одлуку о његовом гашењу. Тада, а ни сада, заиста није јасно зашто се држава олако одрекла таквог капитала и зашто су радници Танјуга законски остали ускраћени за право да постану сами своје газде.

Међутим, годину дана касније, ова агенција и даље емитује вести. Нема право да учествује на конкурсима за суфинансирање медија. Док Бета ту могућност обилато користи.

Мора се одати признање да је та агенција веома креативна јер са истим пројектима учествује на конкурсима у Сврљигу, Медвеђи, Краљеву, Врању, Александровцу, Лесковцу, иако је питање да ли тамо уопште има дописнике. Рачуновођама у Европској комисији који деле донације Танјуг је непознат, док се Бета са 507.143 евра налази међу медијима који су готово редовно од 2007. добијали новац. На истом извору се напајају и Фонет, НУНС, НДНВ…

Иако је Танјуг правно престао да постоји, волшебно производи највише вести и фотографија. И још је најпоузданија агенција.

Зато би влада морала да одлучи да ли Танјуг треба да стави у правни или у НУНС-ов оквир.