Деци дугујемо оно најбоље што имамо

Као и сваке године, у новембру обележавамо међународне празнике посвећене деци: 20. новембар је Међународни дан детета, празник који је први пут установљен давне 1954. године. Неколико година касније (1959), баш на тај дан, Уједињене нације су усвојиле Декларацију о правима детета. На исти дан, 20. новембра 1989, на Генералној скупштини Уједињених нација усвојена је Конвенција о правима детета. Слажемо се с тим да се људска права односе на све старосне групе и да деца имају иста општа људска права као и одрасли. Међутим, те 1989. године светски лидери су проценили да је деци потребна посебна конвенција, само за њих, јер је особама млађим од 18 година често потребна и посебна нега и заштита, које одраслима нису неопходне. Србија је једна од првих земаља потписница ове конвенције, пре двадесет шест година. Зато је важно да се подсетимо одговорности да штитимо и промовишемо права деце у нашој земљи.

Као одрасли, дужни смо да урадимо све што можемо како би деца живела као продуктивни грађани. Не може се порећи да је право на успешан развој деце значајно напредовало. У многим областима можемо да будемо поносни на то што смо постигли. Већина деце у Србији има оно што им је потребно за напредак и здрав развој. Наша земља је безбедно место за одрастање све њене деце, без обзира на порекло или окружење, а видљив напредак постигнут је у образовању, социјалној и здравственој заштити. Имамо разлога да будемо задовољни због постигнутог напретка, о чему се зна и ван наше земље.

Међутим, Међународни дан детета није само дан за славље већ и за подсећање на потребу да се подигне ниво свести о деци која не уживају сва права, већ трпе насиље, злостављање, експлоатацију и дискриминацију.

Деца су веома рањива, зависе од нас одраслих и потребно је да их штитимо, волимо и пружамо им највише шанси да живе срећно и безбрижно. То није увек лако, али је оствариво и зато је важно да не одустајемо.

Управо су наша деца та која инспиришу и мотивишу, али и оправдано очекују да неуморно радимо на промоцији и заштити њихових права. Да и даље стварамо земљу у којој свако дете има здраво и безбедно детињство.

Ово ћемо постићи ако заједно радимо како би се осигурало да се дечја права поштују, промовишу и штите, уз стварање услова за позитивну будућност сваког детета.

Стварање друштва у којем свако дете може да достигне свој максимум захтева више од обезбеђивања пуке основне заштите. То укључује обавезу да предузмемо све законске, административне и друге мере у најбољем интересу сваког детета. Да свако од њих одраста у здравом и заштићеном окружењу, да развија своју личност, таленте, менталне и физичке способности до крајњих потенцијала, у складу с њиховим могућностима.

Испуњење ових задатака, међутим, мора да укључи све чланове друштва. Стандарди и принципи изражени у Конвенцији могу постати реалност када се поштују свуда – у породици, у школи и другим институцијама које пружају услуге за децу, у локалној заједници и на свим нивоима власти.

Са недовољно моћи и утицаја у заједници, деца се, у многим случајевима, не виде и не чују, њихово укључивање у живот је тек шапат усред доминације одраслих.

Деца немају моћ да одлучују и зато би требало да имају своје заштитнике. Држава као чувар људских права је њихов заштитник. А држава укључује све нас, грађане. Често се каже да се зрелост друштва мери тиме колико добро третира децу. Ако је тако, онда снажно верујем да смо ми у Србији, у суштини, заиста зрели људи. Дугујемо деци оно најбоље што имамо.

Ко може бити моћнији од оних који имају привилегију да помогну да деца Србије живе срећно и имају безбрижно детињство? Сви ми заједно вероватно никада нећемо имати племенитију улогу од ове.

*Директорка Канцеларије за људска и мањинска права