Да смањимо ризике од употребе пестицида

Извештај Европске комисије о напретку Србије за 2016. годину упозорио је да је наша земље и даље „умерено припремљена” у области безбедности хране. У протеклој години, кажу, није остварен напредак, а Србији се нарочито препоручује да развије и почне да примењује европску стратегију у области безбедности хране. Запажено је и да нам и даље недостају капацитети ветеринарске, фитосанитарне и националне референтне лабораторије.

Да је овај извештај и те како потребно што пре озбиљно схватити, показује и сугестија ЕК која се односи на употребу пестицида.

„Потребно је усвојити правни оквир за одрживу употребу пестицида, као и национални акциони план за смањење ризика од њихове употребе”, наводи се у извештају ЕК.

Последње недеље Србија је имала у пракси очигледне примере свих ових недостатака на које указује Европске комисија. Афера „Јувитана” тако је опет отворила стару причу о неконтролисаној употреби пестицида у производњи хране. Према најновијим детаљима, у дечијој храни најчешће се у анализама уочавао пестицид ацетамиприд.

Према подацима Завода за јавно здравље Београд ово средство за заштиту биљака у пракси се примењује током целе вегетације за сузбијање лисних ваши. Припада групи системичних пестицида, што значи да продире у ткиво и не може се ни прањем ни љуштењем уклонити са плода. Зато је изузетно важно испоштовати каренцу пестицида, што у случају јабуке третиране препаратом на бази ацетамиприда износи 28 дана.

Професор Милан Стевић, са Катедре за пестициде београдског Пољопривредног факултета, каже да постоје два могућа разлога због чега су се остаци пестицида нашли у дечјој храни. Грешка је, сигуран је, била или у примени или у предозирању ових средстава током третирања биљака.

Стручњаци годинама упозоравају на неконтролисану употребу заштитних средстава, али нема званичних извештаја који то и доказују. Као разлози оваквог стања наводе се неедуковани произвођачи, али и то што и даље имамо слободно, па и црно тржиште пестицида. Стара је прича да се средства за заштиту биља користе 10 до 15 пута током сазревања воћа и поврћа, а говори се да у нашој земљи произвођачи то чине и чешће него они у Европи.

– Тешко је генерализовати, пропуста има, али има их и у развијеним државама. Све потиче са поља. Није тачно да се код нас прска више, наш климат је повољнији за одређене културе, па се чак и мање третира него у европским земљама – каже Стевић.

Наводи пример најпродаваније сорте јабуке у јужном Тиролу, који је иначе водећи воћарски регион, где се ово воће у просеку прска 22 до 24 пута током сезоне.

– Они то не крију. А код нас се вишеструко третирање биљака лаички назива неодговорним понашањем произвођача. У Србији се у просеку, кад је климатски повољна година, јабуке прскају 12 до 16 пута. Ове године смо то морали и 18 до 20 пута, јер је било доста кише – објашњава наш саговорник. Као пример наводи јабуку јер се ова врста воћа највише третира пестицидима. Да ли то може бити разлог што се у дечјој храни нашла недозвољена количина остатака пестицида?

– Не, правилном употребом препарата добија се безбедно воће. Али шта је проблем и зашто код нас можда мало чешће имамо резидуе? Предајем студентима треће и четврте године Пољопривредног факултета и чак и они греше у прорачунима за дозирање препарата. А шта онда очекивати од произвођача који и даље сматрају да је савет стручњака, који се наравно плаћа, непотребан трошак – истиче Стевић. Додаје да је, ипак, ситуација сваке године све боља, посебно код великих произвођача који своју робу извозе и оних који је продају великим трговинским ланцима, који имају интерну контролу.

Извештај Европске комисије посебан акценат ставио је на недостатак националне референтне лабораторије. Како је „Политика” већ писала, недостаје нам милион евра да бисмо коначно добили ову институцију на коју чекамо последњу деценију, али због недостатка средстава у буџету чека се на европске фондове који су обустављени још 2011. године. Суштина је да садашњи модел контроле (без постојања националне референтне лабораторије) не може да обезбеди потпуно непристрасну контролу безбедности хране на тржишту. Улога референтне националне лабораторије није у томе да преузме све анализе намирница које се раде у земљи, већ да, као технички и кадровски најопремљенија, буде капа над свим другим и да се у њој раде суперанализе и даје коначан, објективан суд. То би и у афери са „Јувитаном” сигурно дало прави одговор да ли је или није било остатака пестицида, будући да „Свислајон” тврди да су њихове интерне контроле у једној од акредитованих лабораторија показивале да су кашице и сокови исправни.