Првих сто дана, трећи пут

Александар Вучић је најмоћнији човек у Србији од 2012. Његов ауторитарни режим троши већ трећу владу. Стога је потребно оценити четворогодишњи учинак тог режима, иако и првих сто дана нове владе заслужује неколико речи.

У раду ових влада има и позитивних ствари: највећи успех у вези је са коришћењем прилика у вези с кинеским продором у Европу преко Србије; затим, рад на путној инфраструктури, иако би могао да буде знатно бржи, несумњиво је напредовао у односу на радове које (ни)су предузимале владе у периоду 1990–2012. Наравно, на страну треба ставити стална, наметљива и неумесна поређења председника Владе с Јосипом Брозом, али ваља признати оно што је урађено.

Фискална политика је, такође, одговорнија, али је и цена коју за њу плаћају пензионери, запослени у просвети, науци, култури и здравству, те корисници њихових услуга страховито висока. Другим речима, буџетски дефицит је смањен по цену патњи социјално најрањивијег дела становништва, а последице су отежање, ако не и онемогућење, научно-технолошког и образовно-културног развоја земље и рђаво здравље грађана. Да ли је било могуће да се дефицит смањи довођењем у ред јавних предузећа и локалних самоуправа? Наиме, у њима су запослени бројни чланови СНС-а и осталих владајућих странака, а мало њих је способно и вредно, док неки чак ни не долазе на посао и редовно за ленствовање примају плату. Напослетку, спољна политика, без обзира на повремена лутања, заслужује похвале, као што и регионална политика, на страну националистички излети министара Вулина и Стефановића, на које их шаље ауторитарни вођ, заслужује пролазну оцену.

Но, превише је рђавих тековина: Србија сваке године губи 35.000 људи; иако у 2016. нема рецесије, привредни раст је међу најмањим на Балкану; нема владавине права, па је правна несигурност потпуна; грађани пред законом нису једнаки; мафија и корупција харају; порески приходи, које намирују осиромашени грађани, служе држави да награђује богате капиталистичке корпорације; услови рада у овим корпорацијама неретко су испод основног људског достојанства; лекари масовно уче немачки и напуштају земљу; више не одлазе из Србије само млади, већ и средовечни научници и високообразовани стручњаци; телевизије с националном покривеношћу, посредством којих се о политици обавештава три петине грађана, потпуно контролише ауторитарна власт, пошто јој смета и најмања критика (сећате ли се Оље Бећковић и Дане Вученић?); острвца критике своде се на неколико дневника и недељника, за које сироти народ нема новца, и интернет, који се неретко користи за играње игрица уместо за лично усавршавање и политичко обавештавање. Ипак, три четвртине грађана, према недавном истраживању, сматра да не живи лоше, што значи да власт има прилику да буде још рђавија.

Најновији пример да закон не важи једнако за све грађане односи се на случај незаконито подигнуте зграде негдашњег муфтије, а свагдашњег политиканта Муамера Зукорлића. Председник Владе је казао да из бојазни од сукобљавања и нарушавања међунационалних односа неће послати жандармерију да спроведе закон. Занимљиво, није тражио да седне у багер па да сам руши незаконито подигнути чардак. Но, када су у постизборној ноћи у Херцеговачкој улици порушене куће сиротиње и објекти ситних предузећа, од којих су бар неки били законито подигнути, председник Владе је тражио багер да и он мало руши, али дању, јер једини је проблем, ето, што се ноћу пировало. Истовремено, упорно се згражава због негодовања јавности услед „рушења три бесправно подигнуте бараке” и увек изостави чињеницу да се „Небојшина полиција“ није одазвала на позиве очајних грађана. Ова тема редовно изазива необуздани гнев председника Владе, чему је ионако склон у различитим ситуацијама. Испољио га је и пре неколико дана према новинарки „Истиномера“ Весни Радојевић само зато што га је питала за Херцеговачку и проблеме државе с мафијом. Разуме се, за 100 дана владања нова влада и њено тужилаштво нису ни близу решења ове срамоте. Отуда и питање: да нису, можда, криминалци радили по налогу самог врха државе?

Такође, да ли је нашу државу заробила мафија, посебно с обзиром на сва дешавања око фудбала у протеклим годинама и деценијама, а нарочито у контексту последњег убиства осуђеног трговца дрогом и поштовања које је његовом лику и делу одала управа „Партизана“ на челу с блиским пријатељем председника Владе Милорадом Вучелићем, те најаве рата владе против наводно црногорске мафије која стоји иза убиства србијанског мафијаша.

Зар „нормална и пристојна“ држава најављује рат мафији суседне државе због убиства њеног мафијаша?

Доцент на Филозофском факултету у Београду