Вазал са Балкана

Руски Дан заставе прошле недеље, уочен и у Србији, подсетио је на две стране једне исте историјске епизоде, важне за обе земље. Реч је о 22. августу 1991, када је група генерала СССР-а покушала пуч против Горбачова, верујући да ће тиме вратити ствари на терен већ изгубљеног хладног рата. Београд је био једини град у Европи из којег је пучистима тада упућен телеграм подршке – вероватно у уверењу да ће удар генерала у Москви успети.

Шавови Совјетског Савеза попуштали су тих дана готово пред очима. У Берлину је срушен чувени зид. Источна Европа је била на ногама, славећи ослобођење од окупације. А о Новој 1991, предвиђајући шта би све могло да уследи у години која почиње, лондонски "Економист" је чак и написао – распашће се СССР!

Пучисти су били далеко од те стварности, верујући да је довољно уклонити Горбачова. Генерали нису знали да је то, што сами не разумеју али чему присуствују, слутио још Горбачовљев претходник у Кремљу Андропов, једно време шеф совјетске тајне службе. Андропов је назрео теснац трошкова у који се Москва сабија трком у наоружавању, настојећи да се у односима с Вашингтоном спреми терен – како би се у даљем процесу осигурало безбедно "приземљење" нуклеарне велесиле, без катаклизмичног "ватромета".

Горбачовљева "гласност" и "перестројка" биле су у том смислу вентил, а овај га је енергично одвртао, журећи да испусти притисак унутрашње кризе земље и каналише ток догађаја даље од могућне анархије. Што ближе колотечини слобода и неометане расправе.

Пуч, као што се зна, није успео. Изведена војска отказала је послушност "високим чиновима", и ови су похапшени. Али, да би остало сећање на тај демократски почетак Русије, 22. августа се празнује враћање на јарбол царске тробојке.

Августа 1991, Београд је такође био на прекретници, али и без српског Јељцина и без југословенског Горбачова. Србија и Југославија су заједнички имале Милошевића.

САД и Европа усредсређено су пратиле дубоку кризу њихових односа. Године 1989, комунисти Словеније и Хрватске напустили су конгрес СКЈ, тада још последње везивно ткиво федерације. Нису пристајали на елиминисање равноправности, покушано повећањем гласовне моћи република с више партијских чланова.

Новим системом у партији, изражен је крај идеји о међурепубличкој једнакости. Излазак Хрвата и Словенаца из дворане испраћен је аплаузом – међутим, за САД и Европу, то је био гласан сигнал какву Југославију жели просрпска "већина".

Пораз партијаца Љубљане и Загреба пред Милошевићем, помогао је да Словенија и Хрватска артикулишу алтернативу свог европског избора. Њихова тежња да напусте заједницу освајала је Запад, упоредо с неверицом у могућност таквог преображаја, када је у питању био Београд. У том смислу, "телеграм совјетским генералима" изразио је опредељење земље у њеном критичном тренутку. Оно није могло бити схваћено другачије, осим као непријатељско свему ономе што у том часу бира и према чему се креће Европа. И на крају, у даљем расплету, Србији је тако и одговорено.

Данас, "поздрав пучистима" личи на симбол смрти политике неутралности Југославије – фино избалансиране равнотеже веза са свим важнијим метрополама, блоковским и ванблоковским земљама. То је чувало и очувало ондашњу државу.

"У историји" Милошевићев гест, учињен на своју руку али у име целе земље, остаће вероватно као трапав покушај трампе – остатка угледа за статус вазала Москве на Балкану. Нешто против народног интереса. Учињено на брзину, иза леђа. Ипак, као што Руси имају Дан заставе, требало би да и у Србији има нешто, што би стално подсећало на "телеграм" и опасност изгубљене независности. Поготово, када се наглас пропагирају илузије о тобожњем "сукобу