Вучић, Орбан и Трамп

Сандерс, Клинтон(ова) и Трамп могу се представити и као три одговора на кризу капитализма. Још у трци за демократског кандидата одбачен је пут реформи и залагање за прерасподелу богатства у корист нижих слојева. На изборима је изгубила политика за коју многи верују да је довела систем у кризу. На крају, победила је страна која је имплицитно обећала да ће пребродити кризу пребацивањем терета на маргиналне друштвене групе. Уколико успе у томе, Трамп ће, након Рузвелта и Регана, ући у историју као трећи председник који је обележио нову епоху у политичкој историји модерног капитализма. Ако не успе, постоји бојазан да би то могао бити крај историје.

Трампов успех или неуспех да стабилизује капитализам у САД вероватно ће се одразити и на збивања у Европи. Успех би могао да охрабри европске елите у подршци конзервативним политичким пројектима (колико конзервативним зависи од дубине кризе). Неуспех би отворио простор за продор различитих – левих и десних – антисистемских политичких покрета.

Наоми Клајн тврди да је, пре него што је заживела у развијеним земљама, неолиберална доктрина „тестирана” на периферији – у Чилеу. Поставља се питање да ли је, пре Трампа, конзервативни заокрет опробан у некој земљи (полу)периферије?

У извесној мери могла би се бранити теза да Орбан и Вучић представљају такве примере. Обојица су, као и Трамп у САД, дочекани „на нож” у круговима либералне политичке и интелектуалне елите. Упркос томе, обојица су постигли значајне резултате у економској стабилизацији својих земаља. Ни један се није либио да у циљу економског просперитета пркоси либералним нормама политичке коректности и њиховим експонентима у Бриселу. Обојицу оптужују за ауторитаризам, али упркос томе имају огромну подршку у својим земљама, и обојица су успели да стабилизују економски и политички систем и врате поверење инвеститора.

Ако је судити према овим примерима, након стишавања либералне медијске халабуке и завршетка перформанса грађанске непослушности, Трамп има више изгледа на успех него што би имала Хилари Клинтон залагањем за више досадашње политике.

У случају Србије показало се да либерални критичари власти, који се сматрају одговорним за изневерена петооктобарска обећања, немају нови одговор на кључна питања која тиште већину грађана. Једном речју, либерализам делује истрошено и без много везе са стварношћу.

Не само странке већ и либерална интелектуална елита не дају одговоре на кључна питања данашњице. Однос према мигрантима, економска политика, однос према ЕУ, али и према великим силама, као уосталом и однос према суседима само су нека од питања на која је тешко данас наћи било какав, а посебно не препознатљив одговор у наступима представника либералне опозиције.

Насупрот томе, Влада је пронашла формуле, које нису увек најдоследније формулисане, али у пракси дају резултате. Према мигрантима се одржава хуманитарни приступ до границе која не угрожава домаће становништво; макроекономска стабилност и подстицај директним страним инвестицијама ради смањења незапослености представљају главне циљеве економске политике; инсистирање на независној спољној политици као и јачање стабилности у региону уз инсистирање на очувању националног достојанства представљају главна обележја односа према окружењу. У поларизованом свету који се мрви, а европска економија опстаје на граници рецесије, било какав успех у постизању наведених циљева представља чудо, али и тест за конзервативну политику.

У тако хаотичним условима, критика из либералних кругова да Влада не поштује либерална начела делују неозбиљно из два разлога. Конзервативна идеологија има своје принципе и према њима се управља, а да ствар буде гора, док су били на власти, либерали су сами често кршили сопствена правила. Као и много пута до сада либерали су упали у замку своје идеологије према којој су либерална начела универзална, па тиме и мера свих ствари.

Због овога неделотворно делују и критике усмерене на понашање актуелног премијера. Готово свакодневно појављивање и директно, често лично, обраћање јавности ствар су политичког стила. То што тај стил није у складу с либералним политичким бонтоном не значи да је сам по себи лош. Војислав Коштуница је критикован због обраћања јавности писаним саопштењима. Борис Тадић је био на удару због честог сликања. Међутим, ни један ни други нису отишли са власти због свог политичког наступа већ зато што су, насупрот себи, имали организовану опозицију са алтернативним политичким програмом спремну да их замени на политичкој сцени.

Таква група, из поменутих разлога, у Србији данас не постоји. Постоји, међутим, релативно бројна незадовољна маса спремна да следи – пре десне него леве – антисистемски настројене политичке авантуристе. Кључни успех Вучића, Орбана, а видећемо да ли ће у томе успети Трамп, огледа се у томе што ту масу успевају да обуздају и усмере у политички и друштвено конструктивном правцу.

Професор Филозофског факултета у Београду