Vučić, Orban i Tramp

Sanders, Klinton(ova) i Tramp mogu se predstaviti i kao tri odgovora na krizu kapitalizma. Još u trci za demokratskog kandidata odbačen je put reformi i zalaganje za preraspodelu bogatstva u korist nižih slojeva. Na izborima je izgubila politika za koju mnogi veruju da je dovela sistem u krizu. Na kraju, pobedila je strana koja je implicitno obećala da će prebroditi krizu prebacivanjem tereta na marginalne društvene grupe. Ukoliko uspe u tome, Tramp će, nakon Ruzvelta i Regana, ući u istoriju kao treći predsednik koji je obeležio novu epohu u političkoj istoriji modernog kapitalizma. Ako ne uspe, postoji bojazan da bi to mogao biti kraj istorije.

Trampov uspeh ili neuspeh da stabilizuje kapitalizam u SAD verovatno će se odraziti i na zbivanja u Evropi. Uspeh bi mogao da ohrabri evropske elite u podršci konzervativnim političkim projektima (koliko konzervativnim zavisi od dubine krize). Neuspeh bi otvorio prostor za prodor različitih – levih i desnih – antisistemskih političkih pokreta.

Naomi Klajn tvrdi da je, pre nego što je zaživela u razvijenim zemljama, neoliberalna doktrina „testirana” na periferiji – u Čileu. Postavlja se pitanje da li je, pre Trampa, konzervativni zaokret oproban u nekoj zemlji (polu)periferije?

U izvesnoj meri mogla bi se braniti teza da Orban i Vučić predstavljaju takve primere. Obojica su, kao i Tramp u SAD, dočekani „na nož” u krugovima liberalne političke i intelektualne elite. Uprkos tome, obojica su postigli značajne rezultate u ekonomskoj stabilizaciji svojih zemalja. Ni jedan se nije libio da u cilju ekonomskog prosperiteta prkosi liberalnim normama političke korektnosti i njihovim eksponentima u Briselu. Obojicu optužuju za autoritarizam, ali uprkos tome imaju ogromnu podršku u svojim zemljama, i obojica su uspeli da stabilizuju ekonomski i politički sistem i vrate poverenje investitora.

Ako je suditi prema ovim primerima, nakon stišavanja liberalne medijske halabuke i završetka performansa građanske neposlušnosti, Tramp ima više izgleda na uspeh nego što bi imala Hilari Klinton zalaganjem za više dosadašnje politike.

U slučaju Srbije pokazalo se da liberalni kritičari vlasti, koji se smatraju odgovornim za izneverena petooktobarska obećanja, nemaju novi odgovor na ključna pitanja koja tište većinu građana. Jednom rečju, liberalizam deluje istrošeno i bez mnogo veze sa stvarnošću.

Ne samo stranke već i liberalna intelektualna elita ne daju odgovore na ključna pitanja današnjice. Odnos prema migrantima, ekonomska politika, odnos prema EU, ali i prema velikim silama, kao uostalom i odnos prema susedima samo su neka od pitanja na koja je teško danas naći bilo kakav, a posebno ne prepoznatljiv odgovor u nastupima predstavnika liberalne opozicije.

Nasuprot tome, Vlada je pronašla formule, koje nisu uvek najdoslednije formulisane, ali u praksi daju rezultate. Prema migrantima se održava humanitarni pristup do granice koja ne ugrožava domaće stanovništvo; makroekonomska stabilnost i podsticaj direktnim stranim investicijama radi smanjenja nezaposlenosti predstavljaju glavne ciljeve ekonomske politike; insistiranje na nezavisnoj spoljnoj politici kao i jačanje stabilnosti u regionu uz insistiranje na očuvanju nacionalnog dostojanstva predstavljaju glavna obeležja odnosa prema okruženju. U polarizovanom svetu koji se mrvi, a evropska ekonomija opstaje na granici recesije, bilo kakav uspeh u postizanju navedenih ciljeva predstavlja čudo, ali i test za konzervativnu politiku.

U tako haotičnim uslovima, kritika iz liberalnih krugova da Vlada ne poštuje liberalna načela deluju neozbiljno iz dva razloga. Konzervativna ideologija ima svoje principe i prema njima se upravlja, a da stvar bude gora, dok su bili na vlasti, liberali su sami često kršili sopstvena pravila. Kao i mnogo puta do sada liberali su upali u zamku svoje ideologije prema kojoj su liberalna načela univerzalna, pa time i mera svih stvari.

Zbog ovoga nedelotvorno deluju i kritike usmerene na ponašanje aktuelnog premijera. Gotovo svakodnevno pojavljivanje i direktno, često lično, obraćanje javnosti stvar su političkog stila. To što taj stil nije u skladu s liberalnim političkim bontonom ne znači da je sam po sebi loš. Vojislav Koštunica je kritikovan zbog obraćanja javnosti pisanim saopštenjima. Boris Tadić je bio na udaru zbog čestog slikanja. Međutim, ni jedan ni drugi nisu otišli sa vlasti zbog svog političkog nastupa već zato što su, nasuprot sebi, imali organizovanu opoziciju sa alternativnim političkim programom spremnu da ih zameni na političkoj sceni.

Takva grupa, iz pomenutih razloga, u Srbiji danas ne postoji. Postoji, međutim, relativno brojna nezadovoljna masa spremna da sledi – pre desne nego leve – antisistemski nastrojene političke avanturiste. Ključni uspeh Vučića, Orbana, a videćemo da li će u tome uspeti Tramp, ogleda se u tome što tu masu uspevaju da obuzdaju i usmere u politički i društveno konstruktivnom pravcu.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu