Неопходни минути здравља

Од извора два путића воде на две стране, певала је некада Лепа Лукић. Овај географско-љубавни раскорак сада је уздигнут до кључне дилеме наше политичке сцене коју телевизија будно прати на свим фронтовима. Прати и претерује, непрестано и неосновано пружајући шансу лидерима политичких партија да се селе са канала на канал у сталној потреби да буду експонирани и сервирају своје идеје од којих нас поодавно боли глава.

У размери у којој се пласирају емисије са политичким темама, ТВ станице би морале да емитују програме који штите здравље гледалаца, лече трауме, поправљају расположење и утичу на психофизичку кондицију. Јер, постаје неиздрживо, а тек нас чека предизборна кампања и друге игре са политичке вртешке. Неопходни су минути здравља у буквалном и преносном значењу.

У медицинском смислу, о здрављу се најчешће говори у магазинским емисијама, у сендвичу између гостовања певача и берзанских вести. Кад гостују лекари, гледаоцима се оставља могућност да постављају питања, па се догађа да у студију седи специјалиста за штитасту жлезду, а укључени гледалац се жали да има екцем или брух.

Још чешће време закупљују представници фармаколошких индустрија који без ограничења и задршке рекламирају одређене препарате и на тај начин заводе публику стварајући илузију да ће капсула витамина и минерала, чај са чудотворним дејством или средство за смирење решити све њихове тегобе. Посебна категорија су рекламе за гимнастичке справе, душеке и јастуке чијом ће куповином гледаочеве невоље са килограмима или спавањем бити као руком однесене. Суштински проблеми здравства се заобилазе у широком луку, а на мали екран тешко стижу доктори и стручњаци са најбољом репутацијом и доказаним успесима у пракси, а несклони саморекламирању и медијском експонирању.

УВЕРТИРА ЗА „ПЕСМУ ЕВРОВИЗИЈЕ” – У години у којој се обележава 50 година телевизије у Србији, згодно је пала „Песма Евровизије” чији је датум одржавања у Београду, 20, 22. и 24. маја, већ морао свима да уђе у уши.

Увертира за овај велики музичко-забавни догађај било је извлачење редоследа појављивања певача и група на две полуфиналне и финалној вечери, као и распореда гласања, пред супервизорима „Евровизије” и гостима из земаља учесница, а што је директно преносио РТС, протекле седмице.

Била је то и проба за водитељски пар, Јовану Јанковић и Жељка Јоксимовића, који ће, уз Јелену Томашевић и „Оро”, бити „лица Србије”. Стога, нису сувишне добронамерне примедбе на њихово држање и изглед. Осим што ће, верујемо, утврдити знање из енглеског језика, ваљда ће се неко квалификовано побринути за њихов имиџ. На извлачењу бројева Јована Јанковић је требало да буде одевена више пословно него свечано (са разрезима). Право на екстраваганцију стиче на самом евровизијском спектаклу. Имала је и погрешну фризуру која је још више издуживала њено лице. Изгледа, лакше је певати него говорити, Жељку Јоксимовићу недостају сигурност и чврстина, што је разумљиво, а што се може увежбати. И што би било пожељно. Да 53. „Евросонг” буде најбољи, како се већ тврди.

СЛОБОДА ГОВОРА  – Још о водитељима, они непрестано дају повода да се о њима пише и говори. Шта је важније просудите сами, извлачење бројева у бингу или непрестано чаврљање водитељског пара Марије Килибарде и Дејана Пантелића. Нека маркетиншка сценаристичка мудрица је смислила како они непрестано треба да причају, што је потпуно супротно духу овог искушавања среће извлачењем бројева. Дејан Пантелић изиграва вечитог оптимисту који тражи таличне начине да дође до премије, а Марија Килибарда га у томе подстиче.

Бројеви су у другом плану. Ко их похвата, можда ће нешто и да добије, јер томе се посвећује занемарујућа пажња, што је, треба ли рећи, погрешно. Прошле суботе, Марија Килибарда је све то зачинила говорном слободом која заслужује казну. Рекла је свом партнеру: „Немој да ме зезаш”. Пред више од три милиона гледалаца. То је непристојно и не развија културу говора на телевизији. Уопште, уплив језика са улице је забрињавајући и не може се правдати спонтаношћу ни било којим другим разлогом. Просто је само – просто.