Пи­сац по­сто­ји са­мо у је­зи­ку

На овогодишњем 61. Међународном београдском сајму књига „Службеном гласнику” додељена су три признања: награда за Издавачки подухват године за књигу „Србија, градови насеља, општине” Стевана Станковића, као и две специјалне награде за књиге „Венац од трња за Данила Киша” Миливоја Павловића и „Византијско наслеђе” у три тома. Прошле године „Гласник” је проглашен за издавача године. Иначе, „Службени гласник” баштини традицију „Новина сербских”, а о посебном односу ове институције према језику разговарамо са Петром В. Арбутином, директором сектора за издавање књига.

„Службени гласник” једна је од малобројних издавачких кућа које имају стално запослене лекторе и лекторски сектор?
Сектор издаваштва у „Службеном гласнику” има око педесет запослених, и махом сви су непосредно укључени у процес настанка књига, од позиција уредника, преко лектора и коректора, до дизајнера и техничких уредника. У креативној симбиози свих тих људи, њихових замисли и енергија, добијамо издања високих графичких и језичких стандарда. Пре пет година, у време када је директор био Слободан Гавриловић, учествовао сам са својим сарадницима у креирању „Упутства за језичкостилско и техничко обликовање текста“. То упутство има близу седамдесет страница. Не постоји ни један језички, графички или стилски стандард који није садржан у том упутству, а сваки је обавезујући за књиге „Службеног гласника”. Следили смо искуства великих светских издавача прилагођавајући их нашем језичком и културолошком окружењу и научним стандардима. Та врста императива није само каприц једног великог издавача него обавеза свакога ко је схватио да га властити језик умногоме обавезује.

Однос према језику може се посматрати и кроз разноликост ваших издања, од  класика до савремених аутора. Да ли се у сваком од ових случајева тежи прилагођавању књижевних текстова стандардима савременог српског језика?
Језик има свој општи и појединачни идентитет. Општи идентитет је правопис, договор о стандардима које морамо да очувамо, а појединачни је свакако везан за посебности различитих књижевних текстова; чување пишчевог стила и духа његовог времена, језичке посебности и прецизног исказа. Дакле, није суштина у томе да све књиге буду сличне, па чак и у језичким стандардима, али недопустиво је да оне буду прилагођене „новом говору” данашњег времена. Такозвана легализација праксе, која је само синоним за наш језички конформизам и опортунизам, није нешто што је стандард „Службеног гласника”. Уколико направимо компромис у вези са колоквијализмима и са језиком који све поједностављује, комерцијализује и прелази на баналан ниво комуникације, губимо идентитет и варамо и потцењујемо своје читаоце, а то је оно што најмање желимо.

Колико тежите осавремењивању превода неких класичних дела?
Језик је, између осталог, трезор духа времена, чување изговореног и вечни живот записаног. Ако га превише осавременимо можда нећемо моћи да реконструишемо време у којем је једно дело настало и аутентични пишчев исказ и стил. Боље је пратити једно књижевно дело кроз архаизме и кроз заборављене речи, него га поједностављено приближавати незнању савременог читаоца. Писац постоји само у језику. Као што Исидора Секулић каже: „Језик је кућа у којој живи један народ.” Ту кућу могуће је представити на разне начине, али она не сме да изгуби свој идентитет и смисао дома.

Оно по чему је, између осталог, „Гласник” посебан јесу и идентитетски лексикони градова Србије. Ту је Ужички лексикон, Крагујевачки, Пиротски; затим лексикони националних паркова Србије, едиција „Корени” која се бави свим крајевима где живе Срби. Да ли се ту дочарава говор одређених крајева?
Можда су у том погледу занимљивији речници локалних говора. За „Речник пиротског говора” аутор Драгољуб Златковић добио је Вукову награду, а запажен је био и „Речник ужичког говора” Ратомира Цвијетића. Важно је све локалне говоре сачувати у њиховом аутентичном богатству територијално ограничене лексике и посебности. Заборављајући њих заборављамо народ који је у њима живео, мислио и стварао, утврђујући себе у историји. Узгред, те књиге Министарство културе није, пре неколико година, узело у откуп за српске библиотеке.

„Гласник” има и посебан лексикографски сектор, у оквиру којег су објављени пословни речници, затим царински...
Значајан је и важан рад „Гласникове” лексикографије. Поред „Енглеско-српског речника царинских термина” и „Енглеско-српског речника пословног језика”, биће објављен и „Српско-немачки и немачко-српски речник”. Ускоро ће бити штампан и „Речник српског језика за странце”– заправо један прегледан и ефикасан приручник намењен људима који убрзаним методама уче српски језик.

Посебан однос према језику, новој форми изражавања, налази се у вашем новом издању, „Првом српском твит кувару” Слободана Стојићевића?
То је једна фина језичка и књижевна играрија. Твит запис не сме да има више од 140 карактера, тако да су неки лапидарни и једноставни рецепти дати у таквом просторном и језичком ограничењу. Тај кувар уз свако поглавље има и врло дугачке приче, чак и илустрације које јела описују на особен, оригиналан и традиционални начин. У овој књизи супротстављени су један шири, класични, наратив и сажимање језика новог доба. То је у ствари књига која проблематизује језичка ограничења на један духовит начин.

Књижевни ликови имају свој посебан говор у оквиру језика књижевног дела. Да ли сте, уређујући савремене романе, неком књижевном јунаку и његовом аутору, ускратили сувише колоквијални говор, или чак псовке?
Ни као читалац, а ни као уредник, нисам књижевни „хигијеничар”. Међутим, не мислим да ће књижевно дело са псовком аутоматски добити на аутентичности или сочност у изразу. Такве језичке „посебности” сам чувао тамо где сам сматрао да имају сврху, а избацивао тамо где су представљале стилски инцидент. Аутори често имају потребу да свој израз учине интензивнијим кроз језичку и стилску провокацију. Уколико сам то препознавао, трудио сам се да тај израз ублажим. Уколико је то аутентичан говор јунака, и у његовом поетичком окружењу има смисла, чак сам га негде и појачавао. Зарад аутентичности и дела и књижевног јунака.

Постоји ли неки аутор чији бисте књижевни стил радо присвојили као сопствени?
Иначе сматрам да су књиге које читате и за које помислите: „Ово сам знао, али нисам написао”, најуспелија књижевна остварења. Вероватно бих волео да сам потписао неке књиге Боре Станковића, Иве Андрића, Светислава Басаре или Видосава Стевановића...