Борба са собом и примирје са другима

„Не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха… Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.” Свети Јован Златоусти веома је сликовито описао оно о чему ће сваком вернику који се спрема да од сутра започне четрдесетодневни пост сигурно говорити и његов свештеник. Да пост, осим телесне стране, уздржавања од одређене врсте хране, има и духовну – суздржавање од лоших дела и мисли и бригу за ближње. Без тога, пост је мртав, своди се на дијету. Пост се врло често назива духовним и телесним подвигом али, за разлику од неких других подвига којима волимо и треба да се хвалимо, овим се никако не треба разметати. Тај моменат истиче у разговору за „Политику” Растко Јовић, доцент на Катедри за канонско право Православног богословског факултета у Београду.

– Правилан пост подразумева друкчији однос, промену става. То конкретно значи да разумемо како пост није циљ сам по себи. Сходно томе, он не сме да води у то да осуђујемо друге или да уверавамо себе да смо посебно праведни јер постимо. Напротив, требало би да нас уводи у борбу са нашим егом и јачање љубави према ближњем: у сваком погледу. Можда је то и најважније да знамо кад говоримо о посту – каже Јовић.

Иако се наглашава да пост није само питање одређене врсте исхране, одустајање од одређених намирница на четрдесет дана, ипак, није ни тако мала ствар. Смисао телесног поста је у томе да се мање угађа стомаку, да храна која се једе буде што једноставнија, да се ради о намирницама које се лако набављају и за чију припрему није потребно много времена. Могло би се то свести на једноставну формулу: што мање се бавити храном, а што више сопственим бићем, као и онима који су око нас. Тај циљ често изгубимо из вида, превише забављени тиме шта је од бројних намирница у супермаркету посно, а шта мрсно. Али, и савремено тржиште хране некада нас удаљава од смисла поста. Тако православни верници у Америци на различитим блоговима и форумима наводе да посна храна, свеже поврће и воће или риба – нити је јефтинија, нити се једноставније набавља, нити је за њену припрему потребно мање времена од других намирница које се нуде на америчком тржишту. Смрзнута пица јефтинија је, доступнија и лакша за спремање од већине поврћа, воћки и риба. У Србији, с друге стране, време слава и новогодишњих празника, које се поклапа са данима божићног поста, даје много простора за „посну екстраваганцију”. Поједине посне славе са рибљим и морским специјалитетима могу бити много скупље од мрсних. А таква разметљивост и препуштање њеним чарима до последње рупе на каишу није у духу подвига којим се припремамо за празник Христовог рођења.

– Свети оци су говорили да ђаво пости јер не једе ништа, али му то ипак не користи, он остаје ђаво. Некада се уплашим колико и ми личимо на њега у нашој оптерећености храном, а истовремено и злом и осудом. Због тога ми је важно да кажем да је храна по себи овде најмање битна ствар. Јер, уколико се преједамо, није ни битно коју храну уносимо у себе. За пост је неопходна извесна аскеза, борба са својим егом, али и самоконтрола необузданог угађања нашем стомаку. Парадоксално за многе, пост се, уместо мучења, управо овде открива као љубав према себи самом, као брига о сопственом телу – истиче Растко Јовић.

Уз њу, неизоставно иде и брига о сопственој души. Свети Василије Велики писао је да у духовном посту једна мера важи за све: удаљење од свега што води ка греху.

Тиме би требало да прочистимо сопствену душу, изгонећи лоше мисли и дела из ње, као што посном и умереном исхраном прочишћавамо тело. То духовно очишћење у 21. веку има и једну нову димензију. Живимо у доба када превише времена проводимо за разним екранима: телевизорским, компјутерским или оним мобилног телефона. Некада је реч о врло корисним, па и неопходним активностима. Али, неретко сате и сате потрошимо пратећи бесмислене садржаје: лајкујући нечије слике на „Фејсбуку”, гледајући филм чији ћемо садржај заборавити пола сата после гледања, покушавајући да у поплави вести издвојимо оне које нас заиста занимају. Православни свештеници саветују да пост треба да буде време када ћемо ускратити себи бесмислену забаву или „убијање времена” испред неког од популарних екрана. Мало мање зависности од разних уређаја и мало више љубави према онима који су поред нас.

– Љубав према себи и према другима јесте суштина духовности. Повећана брига о сопственом телу омогућава ми да себе чувам здравијим. Чувајући своје здравље чиним себе способним и да се предам другом, мом ближњем. Дакле, све што се тиче мене, тиче се и људи око мене. То ствара нови вид одговорности, јер прихватам да нисам одговоран само за себе него и за друге – напомиње Јовић.

Иако каже да је његов утисак да је више људи у црквама када почне пост, Јовић истиче да није реч о неком драстичном порасту, осим можда у првој и последњој седмици поста. Констатује да многи посте „индивидуалистички”, без одласка у цркву, али је питање да ли онда говоримо о хришћанском посту или нечему другом.

– Свака литургија јесте наше подсећање и искуствено проживљавање ко смо и куда смо позвани да стигнемо. Управо нас одлазак на литургију ослобађа опасности да пост претворимо у смисао по себи. Одласком на литургију, ми учествујемо у заједници са другим људима, делећи са тим истим људима храну вечног живота: причешће. Тиме нам се показује да спасење не постоји као наша индивидуална заслуга или индивидуалистички напор, него пре свега као догађај заједништва са другима, а тај се догађај открива у причешћу – закључује Растко Јовић.