Borba sa sobom i primirje sa drugima

„Ne samo da postiš stomakom, već i očima i sluhom, i rukama i nogama i svim udovima tela. Ruke neka poste uzdržavajući se od svake gramzivosti i krađe. Noge neka poste tako što neći hoditi putevima greha… Kakva nam je korist ako ne jedemo meso i ribu, a ujedamo i proždiremo svoje bližnje.” Sveti Jovan Zlatousti veoma je slikovito opisao ono o čemu će svakom verniku koji se sprema da od sutra započne četrdesetodnevni post sigurno govoriti i njegov sveštenik. Da post, osim telesne strane, uzdržavanja od određene vrste hrane, ima i duhovnu – suzdržavanje od loših dela i misli i brigu za bližnje. Bez toga, post je mrtav, svodi se na dijetu. Post se vrlo često naziva duhovnim i telesnim podvigom ali, za razliku od nekih drugih podviga kojima volimo i treba da se hvalimo, ovim se nikako ne treba razmetati. Taj momenat ističe u razgovoru za „Politiku” Rastko Jović, docent na Katedri za kanonsko pravo Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu.

– Pravilan post podrazumeva drukčiji odnos, promenu stava. To konkretno znači da razumemo kako post nije cilj sam po sebi. Shodno tome, on ne sme da vodi u to da osuđujemo druge ili da uveravamo sebe da smo posebno pravedni jer postimo. Naprotiv, trebalo bi da nas uvodi u borbu sa našim egom i jačanje ljubavi prema bližnjem: u svakom pogledu. Možda je to i najvažnije da znamo kad govorimo o postu – kaže Jović.

Iako se naglašava da post nije samo pitanje određene vrste ishrane, odustajanje od određenih namirnica na četrdeset dana, ipak, nije ni tako mala stvar. Smisao telesnog posta je u tome da se manje ugađa stomaku, da hrana koja se jede bude što jednostavnija, da se radi o namirnicama koje se lako nabavljaju i za čiju pripremu nije potrebno mnogo vremena. Moglo bi se to svesti na jednostavnu formulu: što manje se baviti hranom, a što više sopstvenim bićem, kao i onima koji su oko nas. Taj cilj često izgubimo iz vida, previše zabavljeni time šta je od brojnih namirnica u supermarketu posno, a šta mrsno. Ali, i savremeno tržište hrane nekada nas udaljava od smisla posta. Tako pravoslavni vernici u Americi na različitim blogovima i forumima navode da posna hrana, sveže povrće i voće ili riba – niti je jeftinija, niti se jednostavnije nabavlja, niti je za njenu pripremu potrebno manje vremena od drugih namirnica koje se nude na američkom tržištu. Smrznuta pica jeftinija je, dostupnija i lakša za spremanje od većine povrća, voćki i riba. U Srbiji, s druge strane, vreme slava i novogodišnjih praznika, koje se poklapa sa danima božićnog posta, daje mnogo prostora za „posnu ekstravaganciju”. Pojedine posne slave sa ribljim i morskim specijalitetima mogu biti mnogo skuplje od mrsnih. A takva razmetljivost i prepuštanje njenim čarima do poslednje rupe na kaišu nije u duhu podviga kojim se pripremamo za praznik Hristovog rođenja.

– Sveti oci su govorili da đavo posti jer ne jede ništa, ali mu to ipak ne koristi, on ostaje đavo. Nekada se uplašim koliko i mi ličimo na njega u našoj opterećenosti hranom, a istovremeno i zlom i osudom. Zbog toga mi je važno da kažem da je hrana po sebi ovde najmanje bitna stvar. Jer, ukoliko se prejedamo, nije ni bitno koju hranu unosimo u sebe. Za post je neophodna izvesna askeza, borba sa svojim egom, ali i samokontrola neobuzdanog ugađanja našem stomaku. Paradoksalno za mnoge, post se, umesto mučenja, upravo ovde otkriva kao ljubav prema sebi samom, kao briga o sopstvenom telu – ističe Rastko Jović.

Uz nju, neizostavno ide i briga o sopstvenoj duši. Sveti Vasilije Veliki pisao je da u duhovnom postu jedna mera važi za sve: udaljenje od svega što vodi ka grehu.

Time bi trebalo da pročistimo sopstvenu dušu, izgoneći loše misli i dela iz nje, kao što posnom i umerenom ishranom pročišćavamo telo. To duhovno očišćenje u 21. veku ima i jednu novu dimenziju. Živimo u doba kada previše vremena provodimo za raznim ekranima: televizorskim, kompjuterskim ili onim mobilnog telefona. Nekada je reč o vrlo korisnim, pa i neophodnim aktivnostima. Ali, neretko sate i sate potrošimo prateći besmislene sadržaje: lajkujući nečije slike na „Fejsbuku”, gledajući film čiji ćemo sadržaj zaboraviti pola sata posle gledanja, pokušavajući da u poplavi vesti izdvojimo one koje nas zaista zanimaju. Pravoslavni sveštenici savetuju da post treba da bude vreme kada ćemo uskratiti sebi besmislenu zabavu ili „ubijanje vremena” ispred nekog od popularnih ekrana. Malo manje zavisnosti od raznih uređaja i malo više ljubavi prema onima koji su pored nas.

– Ljubav prema sebi i prema drugima jeste suština duhovnosti. Povećana briga o sopstvenom telu omogućava mi da sebe čuvam zdravijim. Čuvajući svoje zdravlje činim sebe sposobnim i da se predam drugom, mom bližnjem. Dakle, sve što se tiče mene, tiče se i ljudi oko mene. To stvara novi vid odgovornosti, jer prihvatam da nisam odgovoran samo za sebe nego i za druge – napominje Jović.

Iako kaže da je njegov utisak da je više ljudi u crkvama kada počne post, Jović ističe da nije reč o nekom drastičnom porastu, osim možda u prvoj i poslednjoj sedmici posta. Konstatuje da mnogi poste „individualistički”, bez odlaska u crkvu, ali je pitanje da li onda govorimo o hrišćanskom postu ili nečemu drugom.

– Svaka liturgija jeste naše podsećanje i iskustveno proživljavanje ko smo i kuda smo pozvani da stignemo. Upravo nas odlazak na liturgiju oslobađa opasnosti da post pretvorimo u smisao po sebi. Odlaskom na liturgiju, mi učestvujemo u zajednici sa drugim ljudima, deleći sa tim istim ljudima hranu večnog života: pričešće. Time nam se pokazuje da spasenje ne postoji kao naša individualna zasluga ili individualistički napor, nego pre svega kao događaj zajedništva sa drugima, a taj se događaj otkriva u pričešću – zaključuje Rastko Jović.