Локалпатриотизам, брате

„Читуља за Ескобара” сценаристе и редитеља Милорада Милинковића негде је на пола пута између његових претходних филмова „Мртав ладан” и „Потера за Срећ(к)ом”, издашнији је и смисленији од другог, али и мање занимљив од првог Милинковићевог дела. И, попут прва два, без уметничких је претензија, намењен искључиво каквој-таквој забави у биоскопу.

Ово је и још једна у низу „локалпатриотских”, новобеоградских филмских прича из кримогеног миљеа, какве су у последње време честе у филмовима наших аутора млађе и средње генерације који су, ако не одрастали на Новом Београду а оно студирали на тамошњем Факултету драмских уметности. Толико је таквих филмова било да би се, на основу њих, чак дало закључити да су сурчински, вождовачки или земунски „кримоси” мала деца у односу на новобеоградске (?). Но, да оставимо полицији, судству, социолозима и психолозима да то расправе и да видимо шта је урадио Милинковић.

Он, ипак, нуди сасвим гледљив и комуникативан а не много скуп филм у којем поставља дилему да ли је живот низ случајности или су ствари предодређене и негде горе записане. Начиње и тему промене пола, и поставља питања о могућности искупљења за грех, и могућег опроштаја истог. Додуше, Милинковић играјући се Бога сасвим је конкретан, он свом главном јунаку, жестоком криминалцу са парадоксално хуманистичким и мирољубивим надимком Ганди (добијеном по имену новобеоградске улице у којој је одрастао) и узречицом брате, упркос свим злоделима, опрашта и директно га смешта у рај (?). Ваљда из сажаљења што је Ганди од детињства предодређен да буде негативац, што га је злостављао отац-табаџија, што му је мајка у затвору, што су му од малих ногу окружење чинили они који су током деведесетих прошлог века једни другима заказивали сусрете у читуљама а, у међувремену, сарађивали са политичко-полицијским структурама. Коначно и што се, заљубивши се искрено и страсно у заносну и мистериозну Лелу, искупио за перманентно малтретирање другара из детињства Борка.

Јер, Борко је у међувремену извршио пластичну операцију и коначно постао оно што је одувек хтео – жена, а има ли горе казне за немилосрдног убицу и наркодилера са претензијама да буде моћнији и од самог Ескобара, него да се смртно заљуби у овакву особу?

Лавирајући између крими-драме са елементима црног хумора и комедије са елементима драме и романсе, Милинковићу полази за руком да изнедри редитељски култивисан филм, снажно ослоњен на глумачки шарм Војина Ћетковића као Гандија, Бориса Миливојевића и Милоша Самолова као два наркофилична нерадника, хрватске глумице Тамаре Гарбајс као Леле-Борка, Марка Живића као нервозног криминалца Килета... Велика подршка стиже и од директора фотографије Миодрага Трајковића, сценографа Александра Вељановића, костимографкиње Биљане Тагелтије, коначно и продуцентске куће „Пинк Филм интернешенел” која, и овим филмом, показује да се уопште не шали.