Lokalpatriotizam, brate

„Čitulja za Eskobara” scenariste i reditelja Milorada Milinkovića negde je na pola puta između njegovih prethodnih filmova „Mrtav ladan” i „Potera za Sreć(k)om”, izdašniji je i smisleniji od drugog, ali i manje zanimljiv od prvog Milinkovićevog dela. I, poput prva dva, bez umetničkih je pretenzija, namenjen isključivo kakvoj-takvoj zabavi u bioskopu.

Ovo je i još jedna u nizu „lokalpatriotskih”, novobeogradskih filmskih priča iz krimogenog miljea, kakve su u poslednje vreme česte u filmovima naših autora mlađe i srednje generacije koji su, ako ne odrastali na Novom Beogradu a ono studirali na tamošnjem Fakultetu dramskih umetnosti. Toliko je takvih filmova bilo da bi se, na osnovu njih, čak dalo zaključiti da su surčinski, voždovački ili zemunski „krimosi” mala deca u odnosu na novobeogradske (?). No, da ostavimo policiji, sudstvu, sociolozima i psiholozima da to rasprave i da vidimo šta je uradio Milinković.

On, ipak, nudi sasvim gledljiv i komunikativan a ne mnogo skup film u kojem postavlja dilemu da li je život niz slučajnosti ili su stvari predodređene i negde gore zapisane. Načinje i temu promene pola, i postavlja pitanja o mogućnosti iskupljenja za greh, i mogućeg oproštaja istog. Doduše, Milinković igrajući se Boga sasvim je konkretan, on svom glavnom junaku, žestokom kriminalcu sa paradoksalno humanističkim i miroljubivim nadimkom Gandi (dobijenom po imenu novobeogradske ulice u kojoj je odrastao) i uzrečicom brate, uprkos svim zlodelima, oprašta i direktno ga smešta u raj (?). Valjda iz sažaljenja što je Gandi od detinjstva predodređen da bude negativac, što ga je zlostavljao otac-tabadžija, što mu je majka u zatvoru, što su mu od malih nogu okruženje činili oni koji su tokom devedesetih prošlog veka jedni drugima zakazivali susrete u čituljama a, u međuvremenu, sarađivali sa političko-policijskim strukturama. Konačno i što se, zaljubivši se iskreno i strasno u zanosnu i misterioznu Lelu, iskupio za permanentno maltretiranje drugara iz detinjstva Borka.

Jer, Borko je u međuvremenu izvršio plastičnu operaciju i konačno postao ono što je oduvek hteo – žena, a ima li gore kazne za nemilosrdnog ubicu i narkodilera sa pretenzijama da bude moćniji i od samog Eskobara, nego da se smrtno zaljubi u ovakvu osobu?

Lavirajući između krimi-drame sa elementima crnog humora i komedije sa elementima drame i romanse, Milinkoviću polazi za rukom da iznedri rediteljski kultivisan film, snažno oslonjen na glumački šarm Vojina Ćetkovića kao Gandija, Borisa Milivojevića i Miloša Samolova kao dva narkofilična neradnika, hrvatske glumice Tamare Garbajs kao Lele-Borka, Marka Živića kao nervoznog kriminalca Kileta... Velika podrška stiže i od direktora fotografije Miodraga Trajkovića, scenografa Aleksandra Veljanovića, kostimografkinje Biljane Tageltije, konačno i producentske kuće „Pink Film internešenel” koja, i ovim filmom, pokazuje da se uopšte ne šali.