Плоче са Немачког војног гробља бачене у шипражје

На захтев заповедника здружених снага Централних сила које су извршиле инвазију на Србију Аугуста фон Мекензена, а у договору са Одељењем за војна гробља бр. 9 аустроугарске Врховне команде и немачким (пруским) Министарством рата, одлучено је да се изградња гробља немачким војницима изгинулим током заузимања Београда у октобру 1915. и током кампање у Србији до краја новембра исте године препусти начелнику аустроугарског 9. одељења, генерал-мајору Едуарду Хенткеу, односно етапној команди Мостобрана Београд. При томе, Аустријанци су били обавезни да се приликом изградње гробља на Бановом брду придржавају немачких упутстава о изградњи војних меморијала и нацрта из књиге „Војнички гробови и ратни споменици”.

Хентке је израду пројекта оба кенотафа (XXII резервном корпусу и 208. резервном пешадијском пуку) и меморијалне полукружне клупе препустио Војнограђевинском одељењу Мостобрана Београд, које је пројектовање и извођење радова поверило резервном капетану аустроугарске заједничке војске вајару Оскару Тарјану. Партерно уређење терена са распоредом споменика немачким војницима из састава од 201. до 208. пешадијског пука и војника српског 7. пешадијског пука II позива извео је пруски поручник Хајнрих Шулц.

Према немачким подацима, на гробљу је укупно било сахрањено 2.600 немачких и 36 српских војника. На почетку сваке парцеле налазио се камени обелиск – кенотаф са натписом пука из кога су сахрањени војници. Изградња гробља започета је почетком децембра 1915, у време док је дужност заповедника Команде мостобрана Београд обављао Александар Кухинка, а завршена је почетком децембра 1916, под заповедништвом Адријана Вибера.

Споменици су изграђени од венчачког мермера, на чему су Аустријанци посебно инсистирали. Непосредно након улаза на гробље, Немци су на истом простору сахранили и 36 српских бораца 4. батаљона 7. пешадијског пука другог позива, погинулих на положајима на Бановом брду. Овај део је чинило засебно српско војничко гробље, на коме је сваки гроб имао своју плочу са урезаним именима и основним подацима. На почетку српског гробља постављен је камени квадар са крстом и натписом на српском и немачком језику „Овде почивају српски јунаци 1915”.

Читав комплекс је у изворном стању било ограђен бодљикавом жицом, а на главном улазу налазила се двокрилна дрвена капија са бочним стубовима у облику кула, као и табла са немачким натписом „Немачко гробље хероја XXII резервног корпуса”. Камени стубови на улазу са урезаним натписом на немачком „Гробље немачких јунака 1915” израђени су приликом реконструкције гробља, између два рата.

На свечаности организованој на Бановом брду, 3. децембра 1916, командант XXII немачког резервног корпуса, генерал Еуген фон Фалкенхајн предао је гробље „на чување” војном гувернеру Србије Адолфу Фрајхеру фон Ремену. Опело на гробљу одржали су католички војни свештеник Ђерђ Пехтл и протестантски виши војни сениор Алојз Вагнер, док је војни оркестар свирао Шопенов „Посмртни марш”. Плоча артиљеријског поручника Ханса Милера указује да су на Бановом брду немачки војници, вероватно преминули у београдским болницама, сахрањивани све до 1918. године.

После Првог светског рата гробље је једно време било запуштено. Посмртни остаци 18 српских војника су ексхумирани 18. новембра 1928. и пренети у новоподигнуту спомен-костурницу на Калемегдану, а 18 гробова је остављено у оквиру Немачког војног гробља. На инсистирање немачке мањине у Југославији и залагањем немачких посланика, почев од Франца Олсхаусена, па до Виктора фон Херена, гробље је обновљено, редовно одржавано, а на њему су сваке године одржавани помени погинулим војницима. Сам фон Херен је 1937. одликован орденом Светог Саве III реда.

Током окупације 1941–1944. гробље је проширено новом парцелом димензија 200 x 250 метара, на којој је сахрањено око 2.000 немачких војника палих у Другом светском рату. Нажалост, после Другог светског рата све надгробне плоче су уклоњене. Неке од њих, укључујући и оне српских бораца, побацане су у оближње шипражје. Сачувани су само кенотафи XXII корпусу, 208. немачком пуку, српским војницима и – „Мекензенова” клупа.

(Током наредне године Медија центар „Одбрана” издаје књигу војног историчара и сарадника „Политике” Бранка Богдановића – „Заборављени и нестали”. У студији је обрађена судбина заборављених и уништених споменика српским, руским, француским, али и непријатељским војницима палим током Великог рата)