Наивна конструктивност Сеада Туруље

Поводом текста „Мирни разлаз Ненада Кецмановића“, од 30. новембра

Господин Туруља с правом каже да није могуће наћи Бошњака који би био спреман да разговара о мирном разлазу. Сигурно је, такође, да се не би могао наћи ни било ко у Бошњака спреман да разговара о враћању ентитетских надлежности које припадају РС према изворном Дејтону. Иако су у децембру 1995. потписали управо такав документ, готово сви Бошњаци су једино спремни да разговарају о јединственој БиХ, а пошто је ни Срби ни Хрвати неће, онда очекују да их на то натерају САД и ЕУ или Ал Каида. Међутим, да би заједница три конститутивна народа могла да опстане и функционише неопходно је да су сви сагласни, а да би се распала, довољно је и да само један неће. Шта ћемо ако, као у случају БиХ, чак два од три то неће, тј. ако у њој остају невољно и привремено под спољним притиском?! Иако је био лидер муслиманске доминације, у фазама када је та спољна подршка његовој политици слабила, Алија Изетбеговић је више пута резигнирано говорио да „нема БиХ ако је неће ни Срби ни Хрвати“. Постајао је свестан да БиХ као држава није никаква метафизичка категорија него резултат консензуса народа који ту живе.

Дакле, једина шанса за БиХ била је да сами Бошњаци придобију друга два народа за равноправан живот у заједничкој држави. Напротив, муслимани/Бошњаци су од Алије до Бакира Изетбеговића све радили да их одбију од таквог пројекта. Од Алијиног надгласавања у парламенту БиХ и референдума 1992. до Бакирове интерпелације поводом датума Дана Републике 2016, Бошњаци су демонстрирали доследну одлучност да на основу бројчане премоћи наметну Србима централизовану и унитарну БиХ. А исту политику спроводе и у односу на Хрвате у Федерацији, па они траже трећи ентитет. Природно је да је због тога временом само порасло комшијско неповерење према бошњачкој националној елити и опала ионако танка идентификација Срба и Хрвата са БиХ.

Констатовао сам да се територијално-етничка слика БиХ током рата и не мање после рата толико променила да више не личи на „шару леопардова коже“, него се свела на три национално једнобојна поља по линији ентитетских и кантоналних граница. Резултати пописа становништва сведоче да се проценат Срба у Федерацији свео на једва два одсто, нетрпељивост или чак мржња пре свега Бошњака према Србима и Хрватима, зато што неће јединствену БиХ, у порасту је, бошњачке политичке елите су бескомпромисне у очекивању да Турска и Саудијска Арабија реше проблем.

Главнина аргументације г. Сеада Туруље заснива се на тези да ентитетске границе не би могле да функционишу као државне, а то апсолутно није тачно. Нормално је да нове границе засецају у географске, економске и друге регионалне целине у односу на статус кво анте и таквих је примера много у свету и поготово на Балкану. Претварањем тих ентитетких граница у државне не би се морало ништа променити са становишта економије, комуникација, трговине, саобраћаја, културне размене и сл. Није ли се то исто догодило и приликом претварања републичких граница у државне током распада бивше СФРЈ, па то муслимане тада није бринуло. Напротив борили су се да се сецесијом то „живо ткиво“ пресече државним границама. Међутим, везе су обновљене чим је рат престао, а многе су трајале и током рата.

Као аргумент да то у случају БиХ није могуће г. Туруља наводи примере, па каже: „Мирни разлаз по рецепту проф. Кецмановића би значио перманентну војну граничну окупацију Сарајева од Срба јер Требевић надвисује град, а налази се у РС… Сви извори воде за Сарајево налазе се у РС ... Већи део далековода који напајају струјом Сарајево је у РС …“ Побогу, на какву војну окупацију г. Сеад мисли након мирног разлаза?! И Београд се снабдева водом из реке Саве која извире у Словенији и у Србију долази из Хрватске, па ником ни у току рата није падало на памет да јој скрене ток. Трговина струјом је већ одавно у пракси држава региона и мегавати се позајмљују, компензују, продају и купују. Дубровник се снабдева струјом из ХЕ Требишњица иако је у РС, а не у Хрватској итд.

Г. Туруља такође пише: „Град и дистрикт Брчко је једина веза западне РС и Бањалуке са Београдом, а управо на траси коридора Хрвати и Бошњаци су већина и контролишу и поседују земљиште и насеља на том простору…“ Г. Сеад опет као да смо још у грађанском рату и као да не говоримо о мирном разлазу. Сличан пример територијалног дисконтинуитета има држава Хрватска јер Неум, који је у Федерацији БиХ, пресеца њену везу са дубровачким приморјем. Хрватска већ разматра различита решења (подземни и надземни коридори и сл.), а дотле на 50 км има неколико граничних прелаза. И ником није пало на памет да због тога Хрватску удружи са БиХ у једну државу.

РС је референдумом показала да ће радити на враћању ентитетских надлежности и за то има упориште у изворној верзији Дејтонског споразума, коју су потписали и бошњачки лидери и гарантовале САД и ЕУ, а појединачно још и Велика Британија, Француска, Немачка и Русија. А то је, видели смо, изазвало нову салву јалових претњи из Сарајева, укључујући и најаву „петнаестодневног рата против другог ентитета“ (генерал Халиловић), и то „уз помоћ Ал Каиде“ (академик Бушатлија).

Туруља сматра да би уместо мога „мирног разлаза“ требало тражити начина да се „тензије смање, изнађу практична решења, отворе перспективе развоја за све“. Одлично! Нека само, уместо мени, пошаље писмо Бакиру Изетбеговићу. Али нека пожури, јер после 25 година РС није спремна да трпи још четврт века претње, уцене, подвале и кршења Дејтона.

Професор универзитета