Лексика старих заната

Ниш – Попала је прашина преко мутавџијских разбоја, сипа се црвоточина из опанчарских калупа, плете се паучина по поткивачницама, зарасла су у коров цигларска и ћеремиџијска гувна, адаптирају се у бутике и драгсторе воскарске и сапунџијске радионице, нема кречана и табана, али – још се памте. Бар тако, на почетку своје књиге „Лексика старих заната“, смену епоха описује пензионисани универзитетски професор, филолог Борислав Првуловић. Прикупио је професор 221 назив старих заната у источној и јужној Србији, а двадесетак је детаљније описао. Све то под покровитељством САНУ, а поводом 220 година организованог занатства у Нишу.

– Књига прати занате у Србији, неке још од немањићког периода. Уз сваки занат сам цртао, нисам фотографисао, али је тај материјал, чекајући на објављивање, нажалост, изгубљен – каже за „Политику” професор Првуловић.

Занати су разврстани према основном материјалу којим се радило – кожа, вуна и кострет, метал, земља, дрво, камен, восак.

– Неки занати су веома стари, неки су савремени, неки су сеоски, неки варошки, многи занати су преузимани од других народа, па и од окупаторских, и због тога не чуди да међу називима има доста турцизама који говоре на свој начин о ширини занатске делатности током вишевековног живота под турском влашћу – наводи аутор.

Називе алата, материјала и других појмова Првуловић је бележио на основу казивања самих мајстора на простору источне и јужне Србије, од Неготина до Заплања и Пирота, а поједини појмови су преузети из литературе.

– Због тога се у називима јавља велико шаренило, некада је реч о синонимима, некада о фонетским варијантама – објашњава професор.

Мало је српских извора на основу којих се може пратити занатство у југоисточној Србији, већином су то турски извори. Према нишком историчару Бориславу Андрејевићу („Стари записи о Нишу“), први домаћи извор о занатлијама и занатима у Нишу потиче из 1727. године. Према турским изворима, прве занатлије хришћани у Нишу спомињу се у попису из 1560. године. Један од највреднијих домаћих извора о нишким занатима јесте „Поменик мутавџијског руфета“, из последње деценије 18. века.

Многи занати у Нишу су изумрли, неки су добили нова и савременија обележја. Занатска комора у Нишу, која је издавач књиге, прва је у Србији основала школу старих заната. Комора се прочула и по школи иконописа, а иконе предавача у тој школи сликара Весне Андрејевић налазе се и у Хиландару.

-------------------------------------------------------------------------

Од качкаваљера до папучара

Називи неких занатлија у употреби су и данас, али су многи потиснути из нашег језика. Од укупно 221 имена, „Политика” преноси неке из књиге професора Првуловића (поједини занати се појављују у више назива): абаџија, алатар, алач, дрндар, албат, потковичар, алваџија, бомбонџија, лицидер, лицедер, шећерџија, амрелар, асурџија, рогожар, ахчибаша, барутан, бари-бући (сваштар), бисерџија, бозанџија, бојаџија, брдар, бургијар, бурменџија, позамантер, ваљач, ћебеџија, сувачар, мимџија, восковарџија, вретенар, гајдар, гребенар, дограмаџија, дрекслер, копаничар, дреер, кровар, душегчија, ђеврекџија, ђинђувар, фурунџија, електромотач, звоноливац, месингар, зилџија, зергер, зубунџија, иглар, испирач злата, кабаничар, казас, котлар, бакрачар, калајџија, кломфер, тенећар, дротар, лонцокрпа, ћумбеџија, клинчар, каменоломар, крстар, камењар, калдрмџија, калупар, калпачар, клобучар, лингураш, кашикар, кантарџија, капаџија, карличар, коритар, катранџија, качкаваљер, тавац, кожувар, коланар, седлар, курчибаша, чизмаџија, пашмагџија, крошњар, сепетар, кофторџија, кубеџија, крлучија, сабљар, ксилограф, кулунџија, ледар, лулеџија, матирер, мачар, модискиња, модиста, мутавџија, бритвар, ножар, штитар, памуклијаш, папучар, пећар, каљар, каљевац, пенџераш, штројач, таћиџија, ћенефџија, ћерпичар, ћеремидар, ћулафџија, фењерџија, фишегџија, фурунџија, чесмеџија, чипкар, чомлегџија, штрикер...

Речи нису прилагођаване, већ су записиване онако како су их изговарали људи у југоисточној Србији.