Да ли ће се Вучић кандидовати

Ово је питање на које би многи желели да знају одговор, а међу њима нарочито председнички кандидати. Како они прави, тако и они у покушају. Од чега зависи та одлука? Па као и све друго, и она зависи од више фактора, како интерних тако и екстерних, од којих ћемо издвојити неке. Пре свега зависи од процене шанси Томислава Николића да са Вучићевом подршком победи на председничким изборима. Ако Николић може да победи рецимо Шешеља или заједничког кандидата прозападне опозиције (нпр. Јеремића), онда он може бити неко на кога се вреди кладити.

Вучић с правом не жели да кандидат којег он, СНС и коалициони партнери подрже изгуби изборе. Влада би наравно могла и даље несметано да функционише са више него комотном већином у парламенту, али би функционисање са председником који није „члан тима“ било отежано. У том случају би било за очекивати и да се покрене питање ванредних парламентарних избора. Стога, иако је председничка функција мање-више протоколарна, она има симболичку тежину јер је то једина висока функција за коју грађани директно гласају. Једном речју – председник није дугме.

На одлуку о кандидовању Вучића за председника посредно утиче и то ко ће бити кандидат или кандидати опозиције, али и то какву ће они имати подршку. Улазак Јеремића у предизборну трку, који је тренутно претекао и Сашу Јанковића (који је изгубио много времена премишљајући се „да л’ да будем заштитник или кандидат“), може мотивисати Вучића да се кандидује. Видећемо како ће се завршити трка за номинацију прозападне опозиције и да ли ће она имати једног или више кандидата. Проблем с председничким изборима имају готово сви – „ко се кандидује кајаће се, а и ко се не кандидује кајаће се још више“. На пример, ако Шутановац и ДС кандидују Јанковића или Јеремића, ризикују да буду маргинализовани за неколико година од ДЈБ Саше Радуловића или од неког попут „Не давимо Београд“. С друге стране, Шутановац не може очекивати на председничким изборима више од неколико процената чиме би било отворено питање поверења у њега као председника онога што је остало до ДС-а.

Исто тако, победом Доналда Трампа на председничким изборима много шта се и у Србији мења, да не кажемо да се „ресетује“. Некима су одмах после проглашења резултата избора у САД „пале акције“, а другима „порасле“, као нпр. Шешељу, па и то није фактор који треба потцењивати. Утицај „брегизта“ и фактор Трамп мења и политичку мапу Европе, па тако и утиче на много начина и на политичку сцену Србије.

Због свега тога се чини да расту шансе да се Вучић кандидује на председничким изборима јер он и нема у владајућој коалицији неког другог ко би могао да победи. Поред тога, опција му је и да подржи директно или посредно Томислава Николића (отприлике као што је овај њега подржао на парламентарним изборима). Томислав Николић је због пада својих „акција“ постао нервозан и почиње да врши притисак на владу и Вучића да га подрже на изборима. Протест војног синдиката му је дошао као поручен (или као наручен) да се истовремено позиционира као председник који подржава протест војног синдиката и као неко ко опонира премијеру. Николић је изгубио много од свог рејтинга од 2012, када је победио Тадића, што због своје неактивности, лоших и конфликтних саветника, али и дуге медијске кампање против њега. Због свега тога, а и због година, он и није некакав перспективан кандидат на председничким изборима, иако као актуелни председник може да рачуна на солидну стартну позицију.

Читава фуртутма око председничких избора потиче од тога што то и јесу и нису битни избори. Они директно не утичу на владу, али посредно могу кроз кохабитацију променити и дестабилизовати односе на политичкој сцени. Победом неког опозиционог кандидата попут Шешеља или Јеремића, Александар Вучић добија „опозицију“ која је „неодговорна“. Наиме, председник може критиковати или опструирати владу, а да при том сам ништа ефикасно не ради и да за скоро ништа не одговара. Кохабитације Коштунице и Ђинђића или Коштунице и Тадића показују каква се може добити конфликтна нестабилност када на тим функцијама седе људи с различитим идејама и интересима. Проблем је што једина функција за коју грађани директно гласају нема оперативну власт док је са друге стране власт концентрисана у влади и у контроли над највећом странком. Такав проблем се може дугорочно решити уставним променама које би ишле ка увођењу председничког система или пак избором председника у парламенту. Но до тада ћемо сачекати, а пре тога видети расплет председничких избора.

Политички аналитичар