Da li će se Vučić kandidovati

Ovo je pitanje na koje bi mnogi želeli da znaju odgovor, a među njima naročito predsednički kandidati. Kako oni pravi, tako i oni u pokušaju. Od čega zavisi ta odluka? Pa kao i sve drugo, i ona zavisi od više faktora, kako internih tako i eksternih, od kojih ćemo izdvojiti neke. Pre svega zavisi od procene šansi Tomislava Nikolića da sa Vučićevom podrškom pobedi na predsedničkim izborima. Ako Nikolić može da pobedi recimo Šešelja ili zajedničkog kandidata prozapadne opozicije (npr. Jeremića), onda on može biti neko na koga se vredi kladiti.

Vučić s pravom ne želi da kandidat kojeg on, SNS i koalicioni partneri podrže izgubi izbore. Vlada bi naravno mogla i dalje nesmetano da funkcioniše sa više nego komotnom većinom u parlamentu, ali bi funkcionisanje sa predsednikom koji nije „član tima“ bilo otežano. U tom slučaju bi bilo za očekivati i da se pokrene pitanje vanrednih parlamentarnih izbora. Stoga, iako je predsednička funkcija manje-više protokolarna, ona ima simboličku težinu jer je to jedina visoka funkcija za koju građani direktno glasaju. Jednom rečju – predsednik nije dugme.

Na odluku o kandidovanju Vučića za predsednika posredno utiče i to ko će biti kandidat ili kandidati opozicije, ali i to kakvu će oni imati podršku. Ulazak Jeremića u predizbornu trku, koji je trenutno pretekao i Sašu Jankovića (koji je izgubio mnogo vremena premišljajući se „da l’ da budem zaštitnik ili kandidat“), može motivisati Vučića da se kandiduje. Videćemo kako će se završiti trka za nominaciju prozapadne opozicije i da li će ona imati jednog ili više kandidata. Problem s predsedničkim izborima imaju gotovo svi – „ko se kandiduje kajaće se, a i ko se ne kandiduje kajaće se još više“. Na primer, ako Šutanovac i DS kandiduju Jankovića ili Jeremića, rizikuju da budu marginalizovani za nekoliko godina od DJB Saše Radulovića ili od nekog poput „Ne davimo Beograd“. S druge strane, Šutanovac ne može očekivati na predsedničkim izborima više od nekoliko procenata čime bi bilo otvoreno pitanje poverenja u njega kao predsednika onoga što je ostalo do DS-a.

Isto tako, pobedom Donalda Trampa na predsedničkim izborima mnogo šta se i u Srbiji menja, da ne kažemo da se „resetuje“. Nekima su odmah posle proglašenja rezultata izbora u SAD „pale akcije“, a drugima „porasle“, kao npr. Šešelju, pa i to nije faktor koji treba potcenjivati. Uticaj „bregizta“ i faktor Tramp menja i političku mapu Evrope, pa tako i utiče na mnogo načina i na političku scenu Srbije.

Zbog svega toga se čini da rastu šanse da se Vučić kandiduje na predsedničkim izborima jer on i nema u vladajućoj koaliciji nekog drugog ko bi mogao da pobedi. Pored toga, opcija mu je i da podrži direktno ili posredno Tomislava Nikolića (otprilike kao što je ovaj njega podržao na parlamentarnim izborima). Tomislav Nikolić je zbog pada svojih „akcija“ postao nervozan i počinje da vrši pritisak na vladu i Vučića da ga podrže na izborima. Protest vojnog sindikata mu je došao kao poručen (ili kao naručen) da se istovremeno pozicionira kao predsednik koji podržava protest vojnog sindikata i kao neko ko oponira premijeru. Nikolić je izgubio mnogo od svog rejtinga od 2012, kada je pobedio Tadića, što zbog svoje neaktivnosti, loših i konfliktnih savetnika, ali i duge medijske kampanje protiv njega. Zbog svega toga, a i zbog godina, on i nije nekakav perspektivan kandidat na predsedničkim izborima, iako kao aktuelni predsednik može da računa na solidnu startnu poziciju.

Čitava furtutma oko predsedničkih izbora potiče od toga što to i jesu i nisu bitni izbori. Oni direktno ne utiču na vladu, ali posredno mogu kroz kohabitaciju promeniti i destabilizovati odnose na političkoj sceni. Pobedom nekog opozicionog kandidata poput Šešelja ili Jeremića, Aleksandar Vučić dobija „opoziciju“ koja je „neodgovorna“. Naime, predsednik može kritikovati ili opstruirati vladu, a da pri tom sam ništa efikasno ne radi i da za skoro ništa ne odgovara. Kohabitacije Koštunice i Đinđića ili Koštunice i Tadića pokazuju kakva se može dobiti konfliktna nestabilnost kada na tim funkcijama sede ljudi s različitim idejama i interesima. Problem je što jedina funkcija za koju građani direktno glasaju nema operativnu vlast dok je sa druge strane vlast koncentrisana u vladi i u kontroli nad najvećom strankom. Takav problem se može dugoročno rešiti ustavnim promenama koje bi išle ka uvođenju predsedničkog sistema ili pak izborom predsednika u parlamentu. No do tada ćemo sačekati, a pre toga videti rasplet predsedničkih izbora.

Politički analitičar