Уметност није анархија

Баш у тренутку када се спремао да заувек оде у Америку, уследио је позив, из сасвим другог краја планете – из Москве – овом причом започињемо разговор са редитељем и пијанистом Јованом Стаматовићем-Карићем, који је недавно, на позив Фестивала савремене уметности „Територија” у Москви, једног од најугледнијих у Европи, режирао занимљиви игроказ „Руска барка”.

Ова ставка у његовој биографији има још већи значај ако се зна да је он једини уметник са Балкана коме је указана част да ради за овај реномирани фестивал.

Јовану ово није био први сусрет са „Територијом”. Наиме, још пре три године, као студент, био је такође гост овог фестивала када је учествовао на бројним радионицама и размењивао искуства са ауторима гостујућих представа.

Сазнајемо од њега и да Фестивал „Територија” представља пресек тренутно најбољих европских представа, изложби и концерата које чине 80 посто репертоара, док преосталих 20 чине сопствена продукција.

Јованов задатак је био да уради специфичну представу која би се играла у нетипичном театарском простору, конкретно, у продавници грађевинског материјала.

Посебно му је драго што је упознао свестраног белгијског уметника Јана Фабра, француског кореографа Мурада Мерзукија и немачког редитеља Штефана Кегија.

Ово је за њега, каже, било невероватно искуство јер му је пружена прилика не само да сарађује са великим редитељима, већ и са сјајним глумцима, и да не размишља ни о чему другом осим о креативном чину јер му нико није стајао над главом са захтевима, тврди.

Пружена му је потпуна креативна слобода, подвлачи наш саговорник који је, радећи за овај фестивал, успоставио добре контакте и за неке будуће сарадње.

– Они много раде са разноразним фондовима, праве представе са људима са посебним потребама. И ми смо се заправо нашли на тој фреквенцији јер ја често радим са особама са аутизмом. Спремао сам пројекат са глувонемим људима, али ниједна институција овде није хтела да га подржи, па ће, највероватније, бити реализован ван Србије.

Своју „Руску барку” замислио је као велики брод, како му и име каже, на којем се нашло осам најзначајнијих, по његовом мишљењу, сцена из историје Русије, од 1920. године до сада.

– Форма коју сам одабрао, са осам симултаних сцена, настала је у 12. веку где гледалац хода кроз призоре и сам ређа сцене како му се свиђају. И не бих рекао да је то нешто авангардно, можда само у начину изражавања глумаца и мог прилаза тексту. Реч је о савременим текстовима младог руског писца Александра Ципкина, који пише тек годину и по дана, али је ове године најпродаванији сатиричар у Русији – приближава Стаматовић-Карић свој пројекат.

Нажалост, иако иза себе има већ много реализованих концерата и пројеката, и то углавном у иностранству, и врло завидну биографију, али и образовање, таленат Јована Стаматовића-Карића овде није довољно препознат. На то овако гледа:

– Позван сам на један од три највећа фестивала савремене уметности и то искључиво због мог рада. Када је неки наш редитељ у последњих десетак година, осим Лолића, радио ван земље, у озбиљном позоришту, са озбиљним глумцима, са озбиљним текстом? С друге стране, ја видим и да људи из иностранства све мање желе да раде код нас.

За себе каже да је добра публика. Потребно му је само мало да се заинтересује за неку представу. Међутим, и то мало „ретко” проналази у овдашњем театру. У позориште долази, како нам прича, да би оправдао некога ко је на сцени, али и публику, јер је и сам на сцени од пете године:

– Ако чак ни ја нешто не могу да гледам, ако не постоји идеја нити се зна зашто се нешто ради, онда то заиста не вреди. Проблем је у томе што ни уметници не верују у оно што раде. Далеко од тога да ту нема талентованих људи, већ је систем уништен. Вахтангов, највећи следбеник Станиславског, говорио је: ми на факултету правимо глумце, а након школе, глумци од себе морају да направе артисте! Код нас нема добре школе, а ни система рада. И уметник мора да има свој радни дан од осам сати. Кад сте видели да је неко од глумаца купио карту за неку представу да је одгледа. Ја знам само једну глумицу, која је због представе отишла у Љубљану или Амстердам. А знам бар 50 њих, који неће ни у свом граду да иду на представе, њих то не занима.

Када је радио дипломску представу, обраћао се буквално свим позориштима у Србији. У овом случају, само његов приступ је био професионалан. Нека позоришта се нису удостојила ни да му одговоре:  

– Неки су ми тражили да им се јавим поново за месец и по дана, док су ми неки одговарали – ко сте ви и како себи дајете за право да нам се обраћате. То је став у Србији када су млади уметници у питању – врло резигнирано прича.