Два лица јонизујућег зрачења

С времена на време, а нарочито у последњих неколико месеци, сведоци смо расправе о последицама бомбардовања Србије 1999. године, током кога је НАТО користио бомбе са осиромашеним уранијумом не би ли им повећао убојитост. Суштина ове непродуктивне расправе јесте јонизујуће зрачење из бачeних бомби за које неки медицински стручњаци тврде да је разлог повећања броја оболелих од леукемије и других малигних болести, док њихове колеге истог ранга то поричу. Иронија случаја је што су главни, најгласнији и у медијима највидљивији опоненти из исте школе, штавише професори на Медицинском факултету у Београду, и што се расправа води у медијима. Публика се опредељује навијачки, на бази емоција, а институције које би можда решиле ове недоумице не показују никакав ентузијазам и ћуте као заливене.

Страх од јонизујућег зрачења није за потцењивање јер је заснован на историјској истини, реалан је и дубоко укорењен у свест људи. Зар двострука нобеловка Марија Склодовска Кири није откривши радијум касније (1934) умрла од леукемије проузроковане јонизујућим зрачењем? Сетимо се и трагедија у Хирошими 1945. и Чернобилу 1986. године.

Примерима из садашње медицинске праксе може се показати да су многи лекари и пацијенти, чешће него што се мисли, непотребно изложени дејству јонизујућег зрачења. Кадгод се рендгенски снимају глава, груди и било који други делови тела, или се праве мамографије и друга скенирања, зрачење је неизбежно, а прекораче ли се дозвољене дозе у ћелијама се стварају слободни радикали који нападају и оштећују ДНК. О последицама оштећења генома услед зрачења не треба много говорити јер се о томе учи и током основног школовања. Количина јонизујућег зрачења коме су изложени пацијенти у фази дијагностиковања, а неки лекари и медицински персонал све док не оду у пензију, није велика, али је ипак довољна за примену посебних и законом прописаних мера заштите.

Статистика је немилосрдна, а кад се мало боље погледа онда се види да је пре 35 година само осам одсто одраслог становништва у некадашњој Југославији било изложено јонизујућем зрачењу током дијагностике, док их је 2000. било око 20 одсто. У последњих десет година број скенерских прегледа расте по стопи од пет одсто, а самим тим и зрачење. Горња дозвољена граница озрачења лекара и медицинског персонала у том послу који, иначе, заслужују много више поштовања него што га добијају, износи за целу годину 50 mSv. Kоличина јонизујућег зрачења у фази дијагностиковања изражава се у милисивертима (mSv) – на пример, један рендгенски снимак плућа даје зрачење од 0.02 до 0.1 mSv. Прекорачење дозвољене границе зрачења у корелацији је с порастом опасности од карцинома. Статистика, такође, показује да од свих дијагностикованих карцинома два одсто настаје само због јонизујућег зрачења! Због тога је у ЕУ у току кампања за што веће коришћење ултразвука и магнетске технологије уместо радиоизотопа и рендгенских зрака.

Деца и одрасли су протеклих година олако и некритички упућивани на скенерске (СТ) прегледе главе непосредно после повреда које су биле далеко од тешких. И данас је слична ситуација, иако и млади и старији лекари антиципирају геномску предиспозицију за оштећење ДНК јонизујућим зрачењем. На пример, током CT прегледа лобање и мозга одрасле особе глава је озрачена са 2 mSv, што је еквивалентно количини јонизујућег зрачења емитованог за 100 рендгенских снимака плућа. Приказивање крвних судова у мозгу, тзв имиџинг, зрачи 5 mSv што је исто колико и зрачење током 250 рендгенских снимака плућа. Поступак постављања стента у коронарне артерије срца праћен је зрачењем од 15 mSv – као за 750 радиографија плућа!

Има студија из којих се види да је од 20 до 40 одсто CT прегледа непотребно и медицински неоправдано, али се ипак изводе под притиском пацијената и њихових породица. У домаћој медицинској документацији, пре свега у историјама болести одраслих и деце, не постоје подаци о дозама зрачења којима су били изложени током дијагностиковања и лечења. Иста ситуација је и у примарној здравственој заштити, а о приватним дијагностичким центрима да и не говорим. У већини земаља ЕУ свако дете и свака одрасла особа имају књижице из којих се види кад, колико пута и које су дозе јонизујућег зрачења примили од најранијег детињства па надаље.

То је озбиљна и права тема за професоре Медицинског факултета у Београду, иако се исход њиховог спора око пораста малигнитета у Србији због зрачења осиромашеног уранијума чека са великим нестрпљењем. Како количинa тог зрачења није непознаница, по свој прилици ће допринети брзом крају неспоразума. Dixi et salvavi animam meam (Рекох и спасих своју душу).

Професор универзитета