Оптужнице без доказа

Правосуђе је, опет, подбацило. Пет година од хапшења и покретања поступка против Светлане Вукајловић, бивше директорке Републичког фонда за здравствено осигурање и још троје окривљених, Више јавно тужилаштво у Београду утврдило је да кривичног дела, онако како је оно описано у оптужници – нема.

Свестан, ваљда, чињенице да би даље вођење поступка било губљење времена, али и новца, поступајући тужилац је одлучио да одустане од кривичног гоњења окривљених. После пола деценије, правична, али сасвим сигурно, закаснела одлука тужилаштва.

Питање је да ли тужилац који је „наследио” оптужницу од свог колеге из Тужилаштва за организовани криминал који се огласио ненадлежним, није препознао кључну ствар у афери „вакцине”: да је онај ко је писао оптужницу, то урадио из незнања или по нечијој (политичкој) директиви. Или је, можда, требало да оправда виртуелну борбу против корупције у коју се куну сви политичари?

Све је почело 2009. када је „чувени” вирус АХ1Н1 регистрован у Србији. У поступку одлучивања о набавци вакцина против „свињског грипа” учествовало је тридесетак људи, од чланова радне групе против пандемијског грипа, представника Министарства здравља, РФЗО, до тендерске комисије која је парафирала избор понуђача.

По избијању епидемије најпре је формирана радна група за борбу против пандемијског грипа којом је руководио епидемиолог Предраг Кон. Предлог групе о саставу и количини неопходних вакцина тада је прослеђен Министарству здравља на чијем је челу био Томица Милосављевић, које га је у сарадњи са РФЗО проследило влади на усвајање.

Влада је потом наложила хитан увоз вакцина, а тендерска комисија РФЗО донела је одлуку о избору вакцине швајцарске фармацеутске компаније „Новартис”. У то време, регистрацију за ову вакцину Агенцији за лекове предала је ваљевска фирма „Детап”, али је посао увоза и набавке обављен преко веледрогерије „Југохемија”. По хитном поступку, наручено је три милиона доза вакцина по цени од 799 динара.

Ако је и било злоупотреба приликом набавки вакцина против „свињског грипа”, истражни органи то до данас нису доказали. Или их то у тренутку када је афера откривена није ни занимало. Интересовало их је, као и тадашњу извршну власт, ваљда, да на сва звона објаве да су „одговорни” за незакониту набавку цепива иза решетака, али и да се обрачунају са политичким неистомишњеницима.

Јер, како другачије објаснити да је судија Посебног одељења Вишег суда, који је покренуо истрагу против четворо окривљених, поступак водио иако је, претпостављамо, знао да није надлежан за то. А, то се испоставило касније када је предмет из Специјалног „спуштен” у надлежност Вишег суда.

Држава ће вероватно још једном платити за лоше урађен посао правосуђа, јер ће, готово је извесно, правду због неоснованог вишемесечног притвора невини у овом случају потражити на суду.