Робокап као амерички Исус

Редитељски творац филмског ремек-дела „Турски слаткиши”, затим и серијала холивудских блокбастера попут „Робокапа” или „Тоталног опозива” и култног филма „Ниске страсти” с којим се у филмску васиону винула Шерон Стоун, коначно је, у 78. години и то на фестивалу у Маракешу, дочекао, како каже, „својих пет минута апсолутне почасти”.

Полу Верховену свечано је овде уручена „Златна звезда” за свеукупну каријеру, приређен омаж који је подразумевао и приказивање „Робокапа” на тргу Ђема ел Фна, али и приказивање његовог француског филма „Она” који је освојио неколико номинација за „европског оскара” (ЕФА), а као кандидат Француске и номинацију за правог Оскара.

У ексклузивном интервјуу за „Политику” у башти хотела „Мамунија”, Верховен, који ће бити и председник жирија на Берлиналу у фебруару 2017, открива да свој још добар физички изглед и кондицију дугује свакодневном пливању, да је француски течно научио да говори још као 17-годишњак „живећи годину дана у Француској заљубљен у Францускињу”, те да му зато није био проблем да филм „Она” сними на овом језику и говори о разлозима због којих је напустио Холивуд и написао књигу о Исусу Христу...

На церемонији доделе „Златне звезде” рекли сте да је ово први пут да вам је неко приредио омаж и Одао признање за каријеру?

Тачно је. Било је и до сада неких награда и ретроспектива, рецимо у Паризу у француској Кинотеци, у Њујорку у Линколн центру, где су приказали моје филмове и мало причали о томе. Али, права почаст са скулптуром никада ми за ових мојих 78 година није била приређена.

Редитељ сте насилних филмских трилера а написали сте три књиге од којих је једна о Исусу Христу?

Ако хоћете о Исусу, имате много тога о њему да прочитате у Новом завету. Моја књига је о човеку, не о богу, не о теологији, већ о историји, ако оно мало што је написано у његово време можемо назвати историјом. Оно што знамо засновано је на јеванђељима писаним с временском дистанцом. На основу свега тога написао сам да Исус не може бити ништа друго до човек. Не може бити и бог и човек као што то каже Католичка црква и што је већ толико дуго важећа догма. То није могуће па сам се концентрисао на Исуса као човека у политици свога доба и његовом бивствовању у земљи коју су окупирали Римљани.

Исус као вођа покрета отпора?

Када размишљамо о Исусу ретко нам пада на памет да је он заправо био у некој врсти покрета отпора окупацији, а он то на свој начин, не као Че Гевара мада га можемо делимично упоредити и с њим, већ на ненасилан начин, без оружја и убистава – и јесте био. Ако веома прецизно читате јеванђеља, нарочито Јеванђеље по Јовану, па и оно по Луки, видећете да је он пружао отпор све време. Вежбао је, проповедао, исцељивао, обављао неку врсту егзорцизма, терајући демоне из болесних, био вансеријски стваралац парабола и поета. Он је још тада у том свом отпору наговестио слободу и стварање земље Израела, очекујући да ће то бити још за његова доба.

Филмови „Робокап”, „Тотални опозив”, „Свемирски војници”, „Ниске страсти”, „Шоугрлс” или „Она”, какве то везе има с Исусом?

Има! „Робокап” је метафора Исуса и то је и разлог што сам га снимио. За мене у том филму постоје две метафоре око Робокапа. Једна је – изгубљени рај. На то указују сцене када он не зна ко је, али има флешеве сећања на жену и дете и љубав коју је према њима осећао. Ништа од тога не може додирнути, али зна да је то негде тамо и то је тај изгубљени рај.

А друга метафора?

Постоји у „Робокапу” и распеће и ускрснуће. Јунак Алекс Марфи је мртав, али ће ускрснути као Робокап. Чак ће и ходати по води, што се јасно види у једној од сцена, оној када иде ка великом зиду који може бити и зид Јерусалима. И то је још један метафора, а како сам тада живео у Америци може се рећи да је мој Робокап заправо велика метафора америчког Исуса.

А метафоре и параболе у „Ниским страстима” и оном прекрштању ногу Шерон Стоун?

Нема ту параболе, само два „пуцања” камером, једно напред, једно назад, а све остало је филмска историја и много легенди око тога. Много пута сам рекао, а рекла је и Шерон Стоун, да ова сцена није била у сценарију. Ја сам јој једно вече током уобичајене заједничке вечере испричао како сам као млади студент био на журу на којем једна од нас тада старија девојка није испод сукње носила гаћице и то нам јасно показивала. Мој друг ју је заједљиво питао: „Ти то хоћеш да ти ми сви видимо вагину?”, а она је мртва хладна одговорила: „Да, у томе и јесте ствар” и наставила игру с прекрштањем ногу. Рекао сам Шерон да би могли тако нешто да пробамо и њој се то допало. Наравно, ту сцену смо снимили без присуства других. Само она, ја и директор фотографије. Све друге приче око тога су надуване будалаштине. Шерон Стоун је као глумица у том филму урадила заиста фантастичан посао и њена каријера је тада кренула ка врху. Ево, и сада после 30 година још причамо о томе.

Ваши филмови снимљени у САД рефлектују америчку културу, али су истовремено и сатира америчке културе у којој сте ствари доводили до ексцеса?

То и јесте била идеја и то је природно излазило из мене. Да ли бих то и сада могао тако да урадим? Не бих! Реалност Америке је сада толико фасцинантна да ју је немогуће ухватити. Чак ни Оливер Стоун није успео да ухвати реалност у „Сноудену”, јер је реалност толико близу да ју је немогуће пренети на платно. Сувише смо сви у њу увучени и зато или треба да сачекамо неко време или да користимо метафоре из прошлости.

Зато сте се и вратили у Европу и снимили филм „Она”?

Завршио сам с Холивудом и вратио сам се у Европу, то јесам. И провео доста времена пишући књигу о Исусу што ме је на дуже зауставило на путу филмског стваралаштва. Онда ми је понуђено да размислим о екранизацији књиге Филипа Џијана и одмах сам рекао да, јер је све било другачије од онога што сам до сада у животу радио, а и све ме је на неки начин подсећало на октет Стравинског у којем се сви инструменти непрестано преплићу. Тако сам ја замишљао да испреплетем све ликове у овом филму.

Плетиво с најважнијом нити – ликом Мишел у тумачењу Изабел Ипер и њеним силовањем?

Да, али силовање не чини заплет. То би чинило заплет у типичном америчком филму. Жену је упадом у кућу брутално силовао маскирани човек, она сазнаје ко је он и следеће што бисте у америчком филму очекивали јесте да почиње освета и да се све то претвори у филм освете. Е, а код мене то није случај! Расплет мог филма иде у сасвим другачијем правцу. Ха, ха!

И то је веома разљутило америчке филмске критичаре?

Филм „Она” су од почетка пратиле америчке контроверзе. У свим земљама где је већ пуштен у биоскопе, у Енглеској, Француској, Белгији, Холандији, Шпанији... није било полемика о сцени силовања у филму и неочекиваног краја. А сада, када је пусте и у САД, већ је велики проблем у смислу мог одговора силовања приказаног у филму. То је тај лажни морал, двоструки стандарди и такозвана политичка коректност коју сам ја, ваљда, прекршио.

Уручивши вам „Златну звезду” Изабел Ипер је о вама рекла много дирљивих ствари, а шта ви за њу кажете?

А шта могу да кажем осим да сам срећан што она живи на овој планети и што сам могао да радим с њом! Изабел Ипер је глумица изван норме, изван супернорме. Јединствена у својој класи. Никада до сада нисам радио с глумицом толико мистериозном до одређеног степена и тако талентованом и храбром. Не верујем да би било која друга глумица могла да уради ово што је она урадила у филму „Она”. Изабел има неку невероватну дрскост. Посебну врсту хладноће и необичности. Само сам у једном тренутку осетио да њен лик Мишел има дубоку везу с ликовима које је тако ненадмашно тумачила у Ханекеовим филмовима „Професорка клавира” и „Љубав”.

Увек сте према женским ликовима у својим филмовима имали некакав посебан однос?

То је зато што сам увек више волео да седим и да разговарам са женама. С мушкарцима увек постоји нека врста ривалства или мачизма током разговора, а пред женама могу да будем оно што јесам, да се отворим, чак и оголим а да ме није срамота и да знам да ће оне сва моја осећања разумети. Оженио сам јаку жену, имам и веома јаку ћерку и заиста мислим да су жене веома паметне.