Сазревање гуштера

Војничке приче су далеко лажније од ловачких, али их мушкарци који су одслужили своје, понављају у недоглед, као да пате од опсесивно-компулзивног ЈНА синдрома. Симптоми овог хроничног поремећаја су носталгично запомагање о прошлим временима, када смо, као дечаци, одлазили у касарне широм старе Југе, од Кичева до Випаве.

Утоваривали су нас пијане у возове, углавном кроз прозор, после лудих испраћаја. Биле су то велике, незаборавне породичне светковине, празновање које је представљало симболичну иницијацију дечака у мушкарце. На једном од таквих лудовања под шатором, код Зокија с Уба, нас неколико другара бежало је кроз кукурузе, пошто смо флертовали с проблематичним девојкама. Далеко од тога да су цуре биле лаког морала. Наиме, нисмо се бавили контраобавештајним радом, иначе бисмо знали да су обећане за мештане који су били у војсци. Проблем је што су нашу навалентност приметили њихови стричеви и шира родбина. Срећом, омамио их је „Рубинов” вињак, па нису успели да нас стигну. Зокија смо сачекали у Београду.

Неколико година касније, Зоки је погинуо и кад год га се сетимо памтимо раскошне певаљке, брдо печења, тетке с натапираним фризурама и бркате стричеве који нас јуре, наоружани флашама. Наше тактичко повлачење пред снажнијим непријатељем било је успешно. После те сложене вежбе, чекала нас је права обука...

У социјализму милитаризација није имала идеолошку потку, већ је сматрана делом колективног наслеђа. Онај сиротан који није био способан за војску сматран је мушкарцем с грешком, што је бацало сенку и срамоту на читаву породицу, у поретку мачистичког традиционализма. Од потомака солунаца, партизана и четника очекивало се да наставе служење држави с оружјем и под петокраком. Како је време протицало, одлазак у војску попримао је све више васпитну улогу. Била је то својеврсна животна школа, додуше у касарни, јер су градска деца, нарочито Београђани, морали да науче да намештају кревет, уместо да за тај смарачки посао, као у цивилству, дају узбуну мајци.

Тако је и на мене дошао ред да годину дана живота поклоним отаџбини. Средином осамдесетих, задужио сам војничку опрему у некадашњем аустроугарском казамату у Пивки, уклесаном у стење, где су се сударали ветрови с Алпа и Јадрана, стварајући страховити ковитлац на писти, где смо, као постројени гуштери, учили стројеви корак. Умарширао сам међу искусне џомбе из свих крајева Југославије који су бројали последње године заједничке државе.

Појма нисмо имали шта нам се спрема, ваљда опијени хит албумима двојице Халида – Муслимовића и Бешлића  чија су запомагања трештала из разгласа.

Амбициозни поручник Сенад држао је ватрене говоре о томе да треба да будемо поносни што смо изабрани да бранимо западне границе свих народа и народности од спољњег непријатеља, што нас није нарочито дотицало. Права претња био је унутрашњи непријатељ, а међу њима је био и тај официр који је, након распада земље, први збрисао у јединице армије Алије Изетбеговића. У старту ми је био сумњив. Имао је лице тужног Таличног Тома кога су браћа Далтони израдили за неке паре.

Преживљавали смо дан за даном, пушећи сарајевску „дрину”, једући наполитанке и заливајући их пивом што је представљало гурманску јерес, али је и то било део разумевања социјалне структуре драге нам домовине. Коначно смо упознавали земљу у којој смо живели. Момак из планина Босне никада није видео усисивач. Момак из Дренице први пут је видео телевизор, па нам је служио као ходајући даљински. Захвалан што га упознајемо са светом у боји, доносио нам је нареске из кухиње коју су, по правилу, држали његови земљаци Албанци.

Научили смо у том парамилитарном свету да, ако касниш, десетина због тебе добија остав и склекове по казни, што није било препоручљиво јер тих десет бесних момака те касније чека у заседи, да ти замрачи погледе на стварност, стављајући ти ћебе преко својеглаве главе. Та делинквентна појава се називала – ћебовање. Одрастајући у доба београдског новог таласа, субверзивног музичког и супкултурног правца посттитовског доба, после култних концерата у СКЦ-у и Академији, упали смо у живот на планини где смо стражарили у шуми и бројали дане до повратка кући.

Било је момака опчињених војском који су тетовирали чувену ознаку ЈНА на подлактици, како би, када се врате, имали и неизбрисиву потврду да су постали неко и нешто. Јер, кад си одслужио војску, можеш да се жениш!

Што се тиче емотивног живота, на коти између дечаштва и одрастања, сивомаслинасти прашинари су схватали: ко је имао девојку, знао је да ће га шутнути до заклетве. Ко није имао девојку, осећао се ускраћеним што неће доживети први велики љубавни слом. Ко је одсео у Билећи, унутрашњи слом је доживео чим је добио обавештење да ће јести камење и гулити кромпир у касарни за обуку резервних официра.

Нестала је и та земља и та војска, претворена временом у социјално васпитну установу за очување крхког братства и јединства. Момци после нас су одлазили у ратове, а многи из некадашње заједничке спаваонице, можда су пуцали једни на друге.

Данашњи клинци који нишане ајфонима, подсмешљиво слушају војничке приче, али да се нешто питам, шест месеци обавезног служења војног рока било би лековито за њихово сазревање. Пријатељства склопљена у униформи, никада не застаревају и због њих је вредело бити део те велике обмане. Јер, у оној, великој држави, све је морало бити грандиозно, па и илузије.