Sazrevanje guštera

Vojničke priče su daleko lažnije od lovačkih, ali ih muškarci koji su odslužili svoje, ponavljaju u nedogled, kao da pate od opsesivno-kompulzivnog JNA sindroma. Simptomi ovog hroničnog poremećaja su nostalgično zapomaganje o prošlim vremenima, kada smo, kao dečaci, odlazili u kasarne širom stare Juge, od Kičeva do Vipave.

Utovarivali su nas pijane u vozove, uglavnom kroz prozor, posle ludih ispraćaja. Bile su to velike, nezaboravne porodične svetkovine, praznovanje koje je predstavljalo simboličnu inicijaciju dečaka u muškarce. Na jednom od takvih ludovanja pod šatorom, kod Zokija s Uba, nas nekoliko drugara bežalo je kroz kukuruze, pošto smo flertovali s problematičnim devojkama. Daleko od toga da su cure bile lakog morala. Naime, nismo se bavili kontraobaveštajnim radom, inače bismo znali da su obećane za meštane koji su bili u vojsci. Problem je što su našu navalentnost primetili njihovi stričevi i šira rodbina. Srećom, omamio ih je „Rubinov” vinjak, pa nisu uspeli da nas stignu. Zokija smo sačekali u Beogradu.

Nekoliko godina kasnije, Zoki je poginuo i kad god ga se setimo pamtimo raskošne pevaljke, brdo pečenja, tetke s natapiranim frizurama i brkate stričeve koji nas jure, naoružani flašama. Naše taktičko povlačenje pred snažnijim neprijateljem bilo je uspešno. Posle te složene vežbe, čekala nas je prava obuka...

U socijalizmu militarizacija nije imala ideološku potku, već je smatrana delom kolektivnog nasleđa. Onaj sirotan koji nije bio sposoban za vojsku smatran je muškarcem s greškom, što je bacalo senku i sramotu na čitavu porodicu, u poretku mačističkog tradicionalizma. Od potomaka solunaca, partizana i četnika očekivalo se da nastave služenje državi s oružjem i pod petokrakom. Kako je vreme proticalo, odlazak u vojsku poprimao je sve više vaspitnu ulogu. Bila je to svojevrsna životna škola, doduše u kasarni, jer su gradska deca, naročito Beograđani, morali da nauče da nameštaju krevet, umesto da za taj smarački posao, kao u civilstvu, daju uzbunu majci.

Tako je i na mene došao red da godinu dana života poklonim otadžbini. Sredinom osamdesetih, zadužio sam vojničku opremu u nekadašnjem austrougarskom kazamatu u Pivki, uklesanom u stenje, gde su se sudarali vetrovi s Alpa i Jadrana, stvarajući strahoviti kovitlac na pisti, gde smo, kao postrojeni gušteri, učili strojevi korak. Umarširao sam među iskusne džombe iz svih krajeva Jugoslavije koji su brojali poslednje godine zajedničke države.

Pojma nismo imali šta nam se sprema, valjda opijeni hit albumima dvojice Halida – Muslimovića i Bešlića  čija su zapomaganja treštala iz razglasa.

Ambiciozni poručnik Senad držao je vatrene govore o tome da treba da budemo ponosni što smo izabrani da branimo zapadne granice svih naroda i narodnosti od spoljnjeg neprijatelja, što nas nije naročito doticalo. Prava pretnja bio je unutrašnji neprijatelj, a među njima je bio i taj oficir koji je, nakon raspada zemlje, prvi zbrisao u jedinice armije Alije Izetbegovića. U startu mi je bio sumnjiv. Imao je lice tužnog Taličnog Toma koga su braća Daltoni izradili za neke pare.

Preživljavali smo dan za danom, pušeći sarajevsku „drinu”, jedući napolitanke i zalivajući ih pivom što je predstavljalo gurmansku jeres, ali je i to bilo deo razumevanja socijalne strukture drage nam domovine. Konačno smo upoznavali zemlju u kojoj smo živeli. Momak iz planina Bosne nikada nije video usisivač. Momak iz Drenice prvi put je video televizor, pa nam je služio kao hodajući daljinski. Zahvalan što ga upoznajemo sa svetom u boji, donosio nam je nareske iz kuhinje koju su, po pravilu, držali njegovi zemljaci Albanci.

Naučili smo u tom paramilitarnom svetu da, ako kasniš, desetina zbog tebe dobija ostav i sklekove po kazni, što nije bilo preporučljivo jer tih deset besnih momaka te kasnije čeka u zasedi, da ti zamrači poglede na stvarnost, stavljajući ti ćebe preko svojeglave glave. Ta delinkventna pojava se nazivala – ćebovanje. Odrastajući u doba beogradskog novog talasa, subverzivnog muzičkog i supkulturnog pravca posttitovskog doba, posle kultnih koncerata u SKC-u i Akademiji, upali smo u život na planini gde smo stražarili u šumi i brojali dane do povratka kući.

Bilo je momaka opčinjenih vojskom koji su tetovirali čuvenu oznaku JNA na podlaktici, kako bi, kada se vrate, imali i neizbrisivu potvrdu da su postali neko i nešto. Jer, kad si odslužio vojsku, možeš da se ženiš!

Što se tiče emotivnog života, na koti između dečaštva i odrastanja, sivomaslinasti prašinari su shvatali: ko je imao devojku, znao je da će ga šutnuti do zakletve. Ko nije imao devojku, osećao se uskraćenim što neće doživeti prvi veliki ljubavni slom. Ko je odseo u Bileći, unutrašnji slom je doživeo čim je dobio obaveštenje da će jesti kamenje i guliti krompir u kasarni za obuku rezervnih oficira.

Nestala je i ta zemlja i ta vojska, pretvorena vremenom u socijalno vaspitnu ustanovu za očuvanje krhkog bratstva i jedinstva. Momci posle nas su odlazili u ratove, a mnogi iz nekadašnje zajedničke spavaonice, možda su pucali jedni na druge.

Današnji klinci koji nišane ajfonima, podsmešljivo slušaju vojničke priče, ali da se nešto pitam, šest meseci obaveznog služenja vojnog roka bilo bi lekovito za njihovo sazrevanje. Prijateljstva sklopljena u uniformi, nikada ne zastarevaju i zbog njih je vredelo biti deo te velike obmane. Jer, u onoj, velikoj državi, sve je moralo biti grandiozno, pa i iluzije.