Незаборавни привредник Брозов заточеник

Ужице – У безбрижније време „Ваљаоница бакра” је стално подизала производњу и извоз, упошљавала људе и одлично их плаћала, а Ужице је стекло многе грађевине и од паланке стасало у град солитера. Тако брз развој неки везују за име Влајка Брковића. Угледног директора „Ваљаонице бакра” шездесетих и седамдесетих, а потом жртве Титовог обрачуна са српским либералима и технократама. О томе сведочи управо објављена књига „Влајко Брковић, заборављени неимар”, аутора Драгише Милосављевића, која ће бити представљена данас, у ужичком позоришту.

– Мотив писања ове књиге можда је у незадовољству околином, људима који раде послове од јавног значаја, одсуством мотивације да се ураде праве ствари за генерације које долазе и остави вредно иза себе, да се макар привремено одстрани ужасна похлепа која данас каналише јавну делатност. Један човек, не тако давно, имао је разумевања и снаге за јавне радове широм Србије, посебно развој Ужица. Вреди подсетити на градњу „Ваљаонице алуминијума” од 1969. до 1973. године, фабрике сита и лежајева у Ариљу, станова за раднике и стамбених блокова у Ужицу, Ариљу, Севојну, хотела у Будви и на Златибору... Незаобилазно је водоснабдевање Ужица до 2000. године. У највећем обиму, то су дела у којима је Влајко био организатор или учесник – наводи Милосављевић и додаје да је књига заједничка замисао његова и бившег директора Ваљаонице бакра Драгана Суботића.

Пред читаоцима тече животна прича Брковића, рођеног 1925. у Поточању код Севојна, бистрог детета са села, вредног младића који је после рата студирао металургију у Чехословачкој, па у Љубљани. Ту је упознао Олгу, којом се оженио и довео је у ужички крај. Био је стипендиста „Ваљаонице бакра”, где се по завршетку студија запослио. Посвећен и предузимљив, брзо је напредовао у фабрици да би 1960. постао њен директор.

Период шездесетих обележавају напредак у пословању ваљаонице, удвостручена производња, високе плате, прикључење сродних фирми из региона, градња хиљада станова за раднике у Ужицу. Седамдесетих је кренуло још боље, с великим амбицијама. Брковић је, пише у књизи, од „Ваљаонице бакра” створио тржишно стабилну фабрику и тада га је Привредна комора Србије прогласила привредником године. Био је цењен и у иностраним круговима, а у фабрици је исказивао солидарност, бринуо о сваком раднику. Врхунац његових подухвата била је градња „Ваљаонице алуминијума”, која је данас као „Импол Севал” најуспешнија фирма региона. У данима њеног отварања, најављујући даље пројекте, рекао је да ће „од Севојна до Пожеге бити хала до хале, где ће се производити финални производи”.

Нажалост, пише аутор, време ће га убрзо демантовати, јер његова амбиција није била у складу с политичким пројектима државног руководства. „Врло брзо уследио је обрачун Јосипа Броза са српским либералима и технократама, када је смењено више од 400 најспособнијих српских директора. Један од њих био је и директор ’Ваљаонице бакра’ у Севојну”. Брковић је као директор који развија Србију сматран опасношћу за онакву југословенску државу.

Уследило је, наводи се у књизи, монтирано суђење Брковићу под оптужбом да је незаконито и с губицима трговао „папирнатим бакром” на Лондонској берзи метала, те да је тиме ваљаоници нанео милионску штету. Ови губици, објашњава аутор, били су део ризика у директорском послу. Влајко је код наших сложених прописа хтео да се приближи европским правилима тржишта, али га је то коштало. Доживео је понижење, блаћење, створен је „Случај Влајко Брковић”. Прво је прозиван у новинским текстовима, па се афером бавио и општински комитет, фабрички органи управљања, синдикати, ту су и неспоразуми на линији Бор–Севојно, на крају и кривично гоњење са затвором за Брковића. Документи о том суђењу објављени су у књизи.

Осуђен је, са двојицом сарадника, првостепеном пресудом 1974. на седам година затвора зато што је дозволио да „огромна новчана средства настала извозом бакра на енглеско тржиште не буду унета у земљу, већ задржана и употребљена за хазардне игре на лондонској берзи, из чега су произашли огромни губици за ваљаоницу и заједницу”. По жалби, казна му је смањена на четири и по године строгог затвора.

Записано је да је на издржавању казне у Забели Влајко као затвореник препородио „Препород” из Пожаревца. До његовог доласка пећи и шпорете су с муком продавали, а Брковић је с неколико телефонских разговора успео да прода све што су имали у магацинима. Пећи је продао у топлу Либију: имао је пословног партнера из те земље кога је био задужио, па му је овај као затворенику помогао. Касније је Влајку снижена казна. Ослобођен је крајем 1975, после 16 месеци затвора.

Радну каријеру Брковић је наставио као представник нововарошке „Инове” у Београду, да би затим био представник „Генекса” у Берлину. Умро је 1991. године. Почетком овог миленијума откривена му је спомен-биста у кругу „Ваљаонице бакра”, као и спомен-плоча у ужичком блоку „Златибор” где је установљен Влајков плато. О Брковићу у књизи говоре његова супруга, познаници, политичари...

– А кад је супруга Олга, родом Љубљанчанка, у потрази за правдом за Влајка, отворила и врата Станета Доланца, овај јој је рекао: „То се у Словенији не би могло догодити, да тако способног привредника осудимо и блатимо”. У Словенији не може, али је у Србији то одвајкада било лако да лакше не може бити – пише Драгиша Милосављевић.