Зашто каснимо у борби против рака

На лечење рака пацијенти у просеку стижу са четири месеца закашњења. У појединим случајевима први сусрет са онкологом оболели имају чак три године од тренутка када је карцином почео да се развија. Истина, неки срећници у борбу са тумором крену и за мање од недељу дана, али су то изузетно ретки случајеви.

Ово је закључак студије на основу истраживања спроведеног у једној познатој универзитетској онколошкој клиници у Индији, која је представљена на највећем конгресу медикалних онколога, недавно одржаном у Сингапуру.

Ово би могао да буде закључак и да је истраживање спроведено у нашој земљи, јер је већ дуго „рак-рана” српске онкологије касно обраћање лекару и следствено томе кашњење у лечењу.

Проф. др Радан Џодић, в. д. директора Института за онкологију и радиологију Србије и координатор Министарства здравља за онкологију, наводи како из ове студије можемо видети да кашњење на почетку лечења злоћудне болести није наша специфичност.

– Постоји неколико разлога за кашњење. Први је сам пацијент, најчешће недовољно здравствено образован, мада на време код онколога не стижу ни веома образовани људи. Понекад је разлог одбијање да се прихвати болест. Страх од рака појединце просто паралише, умртви и спречава их да на време потраже помоћ, јер се боје да се суоче са истином и тако губе драгоцено време за лечење – каже др Џодић за „Политику”.

Овај онколог наводи да постоје и објективни разлози за кашњење: злоћудни тумори, иначе, не боле, па нема упозорења да нешто није у реду. Највећи проблем постоји код унутрашњих органа: гуштераче, јетре и желуца или неких делова дебелог црева, где симптоми нису изражени и драматични. До обраћања лекару прође између шест месеци и годину дана, а некада и много дуже. Фаза у којој се тумор формира и не даје симптоме много је дужа од болних стања. У „хватању” почетних тумора који су мањи од једног центиметра у случају карцинома дојке пресудну улогу имају организовани, национални, скрининг програми раног откривања рака код жена које себе сматрају здравима.

Следећи је „на потезу” лекар опште медицине, односно изабрани лекар. Др Џодић сматра да лекар у дому здравља може да на време препозна рак, па је у том случају и кашњење краће и мери се месецима. Наш саговорник додаје да има, истина, случајева када док се постави дијагноза рака прође и годину-две, али истиче да томе онда већ кумује озбиљно незнање лекара, који таквог болесника није послао специјалисти.

– У Србији се ипак чешће догађа да се пацијенти шаљу одмах у специјализоване болнице, а да се лекар опште медицине не удуби у случај. То је, нажалост, мач са две оштрице: нама су терцијарне установе најоптерећеније, јер се у домовима здравља не разликују озбиљни знаци злоћуде болести од мање опасних – упозорава др Џодић.

Он каже да се најмање времена губи у општим болницама и специјализованим установама, када оболелог прегледа онколог или други специјалиста. Обично већ на првом прегледу буде јасно о каквој се болести ради: тумору или нечем другом.

– За постављање и потврду дијагнозе углавном није потребно дуже од 10 дана, али то не значи и моментални почетак лечења. Према стандардима који важе у целом свету, па и у Србији, почетак терапије најдуже може да се одложи месец дана, евентуално два, али постоје установе где је то време и краће – наводи др Џодић, додајући да не жели да лицитира са дефиницијом просечног времена потребног да се постави дијагноза рака. Зависи, каже наш саговорник, од тога код ког лекара и када пацијент дође!

У Србији се сваке године региструје између 37.000 и 40.000 новооболелих од рака, и по томе смо на 18. месту у Европи. Нажалост, умре око 21.000, што нас сврстава у сам неславни врх, јер се код нас чешће дијагностикују одмакли стадијуми злоћуде болести, па то повлачи већу смртност. Зато је порука нашег саговорника грађанима да буду одговорни према свом здрављу и да у случају сумње на рак хитно потраже медицинску помоћ. Са друге стране, лекарима опште праксе и студентима медицине поручује да код сваког оболелог са тегобама најпре искључе злоћудну болест.

Др Милица Николић Урошевић, изабрани лекар у београдском дому здравља „Врачар”, објашњава да сваки пут када пред собом има пацијента са недефинисаним и нејасним здравственим тегобама, прво елиминише малигну болест као узрок тих проблема. Најчешће се то дешава са штитастом жлездом, простатом и дебелим цревом.

– Нажалост код нас постављање дијагнозе рака кашњење не мери у недељама и месецима, већ у годинама. Када у дому здравља обавимо потребне прегледе, снимања и лабораторијске анализе, које можемо да урадимо на нашем, примарном нивоу здравствене заштите, што све тражи неколико дана заказивања и чекања, суочавамо се са поражавајућом стварношћу да је, на пример, пацијенткињи код које сумњам на рак дебелог црева, 4. новембра 2016. колоноскопски преглед заказан 30. мај 2017. године – наводи др Николић Урошевић. Она тврди и да се терет кашњења не може више у толикој мери пребацивати на болеснике, јер породица и људи из ближе околине особу која има здравствене проблеме дуже време натерају да се јави лекару.

Јасмина Лукић, председница Удружења жена оболелих и лечених од рака дојке „Будимо заједно”, каже да наше жене и по три године касне у лечењу тумора дојке због страха од дијагнозе, негирања здравствених тегоба и породичних обавеза које доживљавају као неодложне. Али, она примећује да се у последње време  са почетком лечења касни и због све сложенијих процедура заказивања и непотребне администрације.