Нећу кусур, хоћу школу

Пажљиво сам погледао буџет за 2017. годину. То је навика коју човек једном стекне и тешко напушта. Сећам се времена када то скоро никога није детаљно занимало. Људи који нису директно умешани, они који нису део државног апарата, имали су и занимљивија посла него да се, пред крај децембра, када су буџети обично усвајани, замлаћују тиме. То је била штета, зато што се правац развоја земље, приоритети, коначно и политичка одлука шта од кога током године узимамо (приходи) и на шта желимо да потрошимо (расходи), најбоље виде у буџету.

Фискални савет, медији, бројне невладине организације, али и владе и министри финансија последњих година (а ту мислим на министра Вујовића, али, рецимо, и на некадашњу министарку Диану Драгутиновић), учинили су да данас буџети ипак изгледају читљивије, јасније, а јавност су научили на шта да се фокусира.

У једној реченици, уз поједностављивање – мислим да су укупни бројеви, најважнији општи параметри, дефицит, управљање дугом и слични глобални планови у буџету доста солидни, као што мислим и да и у овом буџету долазе до изражаја слабости које су резултат спорости у отклањању највеће дугорочне кочнице Србије – радикалне реформе јавних предузећа. И, ту се у општој анализи заустављам. Јавност је имала прилике да опширније процене слуша данима.

Желео бих, међутим, да нагласим да у буџету, на наоко ситним стварима, могу да се виде и неке дубоке структурне, психолошке и политичке фрактуре српског друштва и наслуте озбиљни проблеми који нас очекују у будућности. Ако их не закрпимо.

А кад узмем буџет, прво погледам део који се тиче Министарства просвете. Пошто знање и развој коштају, и то много, веома је важно колико на њих и како трошимо.

Не пише нам се добро у том сегменту који је увек израз опште способности земље да артикулише и оствари приоритете. Ево зашто тако мислим. Остављајући по страни редовне ствари које се раде у образовном систему, раздео буџета везан за Министарство просвете има и део који се зове „Уређење, надзор и развој свих нивоа образовног система“. За њега ћемо у целој следећој години потрошити 1.360.184.000 динара. Да преведемо у евре, да би људи имали јаснију представу. Око 11 милиона евра. Или око 13-14 евра по ученику, ако узмемо у обзир укупан број ученика који ће, у 2017. години, учити у основним и средњим школама. То је застрашујуће мало. Можемо да погледамо и конкретније области на које ће се делови те суме трошити. Стручно-педагошки надзор над радом установа образовања и завода – 146.836.000 динара. Реализација међународних истраживања у образовању – 14.880.000 динара. Повећање доступности образовања и васпитања, превенција осипања и дискриминације – 31.212.000 динара. Дакле, за стручно-педагошки надзор 1,2 милиона евра. За реализацију међународних истраживања – мање од 120.000 евра! За један од највећих проблема не само српских школа него живота у овој земљи, повећање доступности образовања и спречавање прераног напуштања школа, само 250.000 евра.

Мени делује да тако тешко можемо да обезбедимо дугорочну срећу, боље образоване генерације, младе људе који ће моћи да се такмиче. Посебно на глобалним тржиштима, са вршњацима који долазе не само из бољих и стабилнијих образовних система, него су и самом чињеницом рођења у тим земљама стекли значајну предност над децом из Србије.

Када се критикује буџет, елементарни ред је да кажете одакле бисте и коме узели да бисте више за нешто друго дали. Иначе сте нефер демагог. Пошто то не волим да будем, ево два од бар 20 могућих предлога.

Има у буџету и 120 милиона динара за обележавање традиција ослободилачких ратова. Нас не би било да они нису погинули за слободу. Слажем се. Али сам сигуран да би, да су живи, пристали да се део пара са овог места узме и уложи у пројекте међународних истраживања или повећања доступности образовања. Некако мислим да би им то више значило од углавном досадних и увек истих представа у којима драмски уметници говоре стихове из славне прошлости на годишњицама великих битака. (Ако баш не буде пара, сигуран сам да ресорни министар Вулин и сам може да изведе неку од адекватних рецитација и то врло изражајно, без додатних трошкова).

Други извор уштеде за пребацивање пара на развој образовања могао би, рецимо, да дође с позиција сада намењених дотацијама верским заједницама. Ту има доста новца. И можда би верске заједнице, предвођене највећом у Србији, могле да саме понуде да се део тог новца сачува за развој образовања. Цркве су значајне, некад су то посебно биле, за развој образовања. Верујем да би могле да поново допринесу образованијој Србији и срећнијој деци у њој.

И опаска за крај. Већ сам најавио да овим завршавам двогодишњи серијал колумни. Хвала „Политици” и њеним читаоцима што су ми омогућили да повремено кажем шта о нечему мислим. И срећна Нова година.

*Директор Trust Market Research