И Пепељуга и Електра пате

После нежне „Пепељуге” коју је режирала у позоришту „Бошко Буха” редитељка Ива Милошевић ухватилa се укоштац са Кишовом „Електром” античком драмом која прича о брату и сестри који убијају мајку светећи се тако за смрт оца. Премијера представе „Електра” биће изведена у недељу 25. децембра на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду. Сценограф је Горчин Стојановић, костимограф Борис Чакширан, композитор Владимир Пејковић. У глумачкој екипи су: Нада Шаргин, Марко Јанкетић, Павле Јеринић, Александар Ђурица, Бранко Јеринић, Дарко Томовић, Душанка Стојановић Глид и други.

Колико је деликатно непосредно после света бајки суочити се са енергијом побуне коју, поред осталог, заговара „Електра”? Која заједничка нит спаја, односно раздваја ове сценске хероине?

Парадоксално, није тешко прећи са режије бајке на режију трагедије. Дакако, различитим средствима, обраћајући се различитој публици, пре свега по узрасту. Оба жанра гледаоце, а у случају бајке то су деца, преводе до места запитаности над смислом живота, стрепње пред неизвесношћу, пред будућношћу, судбином, ако није претенциозно рећи сврхом постојања. И бајка и трагедија могу публици пружати осећај језе, као и свесне или несвесне идентификације са јунаком, тачније – са јунакињама. И, коначно, довести до катарзе. Додала бих да осим енергије побуне, Електру води енергија гнева, као веома моћна сила у човеку која често долази из предела ирационалног. И Пепељуга и Електра трпе патњу, али, за разлику од Пепељуге, за Електру је немогуће избављење од тог доминирајућег осећања.

Електра је карактеристична и по немиру, по предодређености да промени свет. Из којег угла приступате читању овог дела? Шта вам је као редитељу изазовно у сценском читању „Електре”?

Највише ме узбуђује питање премоћи нагонског и ирационалног у човеку. Да ли је, и колико, могуће у себи обуздати тако снажно осећање као што је опчињеност мржњом и осветом? Ако душа опстаје само под једном тежњом, ако појединац живи за само један тренутак, а то је чин освете, верујући да ће му баш тај тренутак донети спокој и олакшање, да ли су могући опрост и оздрављење, да ли је могуће пронаћи други смисао живота и наставити даље? С друге стране, гнев и побуна вођена гневом, цивилизацијски гледано, чине да човек проналази у себи покретачку силу, да бира делање уместо пасивног трпљења. За мене, велики изазов представља покушаj да направим позоришту трагедију са свим њеним дејствима на публику, онима о којима смо учили, о којима је толико писано, која очекујемо, а која нам се ретко догоде. Мислим да та дејства не иду рационалним каналима, немају моралне поуке, немају „наравоученије”, него нам помажу да се, бар на кратко, растеретимо страхова пред тамном страном наших бића, оном коју сви, хтели то да прихватимо или не, носимо као личности.

„Проклет био час када ми сасуше у уши као куку ту проклету реч поштење... Проклети да су силници! И краљеви! И закони! И богови!... ”

„Електра” је породична трагедија која отвара питање освете. По чему је данас савремена и зашто? Ко су „Електре” наших дана?

Рекла бих да је затрованост жељом да се на претрпљено зло одговори наношењем зла: свевремена тема. У нашем поднебљу велики број људи осакаћен је траумама из прошлости и, нажалост, немају снаге да се одупру сопственој овисности о осећању жртве. Као да верују да опсесивна окренутост прошлости може исправити „квар”, излечити озледу, а, заправо, када је зло почињено, немогуће га је избрисати. Поставља се питање: како се носити са тим? Могу ли тековине цивилизације, пре свега идеја правног поретка, горљивом гневу који разара душу појединца, пружити избављење од тако моћне и опасне страсти? Стога, мислим да сваки човек који нема снаге да се одупре мржњи има нешто блиско Електри.

„Електру” прате дубоке мисли о поштењу, о махнитости као главном покретачу освете, о опросту као много мудријем поступку од освете... Електрин бол и гнев чини се, прате нас до данашњих дана. Шта се деси са људском природом која прође кроз искушење освете? Какав је човек , заправо, после таквих емоција?

Када би одговор на такво питање био једноставан, лак или уопште могућ, можда не би ни било потребе за постављањем ове трагедије. Тешко је претпоставити шта лична трагедија и претрпљена неправда учине човеку као личности, као свесном бићу. Сиоран каже да када једном искусимо високе температуре, немогуће је обитавати на нижим. Електрина мајка, Клитемнестра, није могла да преболи налог свог мужа, Агамемнона, да се помоћу жртве детета, Ифигеније, Електрине и Орестове сестре, остваре ратни циљеви. Лудило таштине њеног мужа довело је до њеног лудила. Кроз Електру и Ореста тај ланац лудила бива настављен. Орест, истина, у једном часу има дилему у вези са матероубиством, плаши се сопственог самопроклињања, али вртлог свирепости у који је увучен енергијом Електриног гнева не допушта превагу разума. Представа ће тежити да покаже како се, попут вируса, шири страст освете, како она човека доводи готово у стање транса и како он сумануто почиње да верује да извршава вишу правду, правду коју одобравају више силе, а и људи. Позориште је једино место на којем је могуће показати рад тог механизма човековог рационалног оправдавања нагонског. Само је позоришном игром, глумачком страшћу, могуће гледаоца провести кроз вишеслојан процес одношења према мотивима јунака – од гнушања до подршке, и даље – све до суочења са ништавилом које стоји на крају осветничког пута. Уколико то суочење буде и суочење са самим собом – утолико боље.

Еурипид је вероватно први драмски писац који је био судски кажњен због својих драма. Казна му је изречена зато што је публика плакала приликом њиховог извођења. Од глумаца који су истрајавали на представи „Пепељуга” тражили сте богату игру са гримасама, компликован сценски покрет... На чему инсистирате у случају „Електре”?

Инсистирам на истинитости. Тражим од глумаца дубоке и комплексне емоције, избегавање извештаченог и лажног, академског играња трагедије, потпуну проживљеност. Не желимо да узвишени и поетски језик трагедије употребљавамо као заклон за општи тон патоса. Заједнички трагамо за изразом који Кишову јарку језичку форму чини уверљивом. Не желимо ни да публици сервирамо ироничне коментаре и унапред припремљене закључке, него настојимо да се сваком гледаоцу понаособ нешто догоди и да из сале изађе у барем мало другачијем расположењу у односу на оно пре почетка представе.