I Pepeljuga i Elektra pate

Posle nežne „Pepeljuge” koju je režirala u pozorištu „Boško Buha” rediteljka Iva Milošević uhvatila se ukoštac sa Kišovom „Elektrom” antičkom dramom koja priča o bratu i sestri koji ubijaju majku sveteći se tako za smrt oca. Premijera predstave „Elektra” biće izvedena u nedelju 25. decembra na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu. Scenograf je Gorčin Stojanović, kostimograf Boris Čakširan, kompozitor Vladimir Pejković. U glumačkoj ekipi su: Nada Šargin, Marko Janketić, Pavle Jerinić, Aleksandar Đurica, Branko Jerinić, Darko Tomović, Dušanka Stojanović Glid i drugi.

Koliko je delikatno neposredno posle sveta bajki suočiti se sa energijom pobune koju, pored ostalog, zagovara „Elektra”? Koja zajednička nit spaja, odnosno razdvaja ove scenske heroine?

Paradoksalno, nije teško preći sa režije bajke na režiju tragedije. Dakako, različitim sredstvima, obraćajući se različitoj publici, pre svega po uzrastu. Oba žanra gledaoce, a u slučaju bajke to su deca, prevode do mesta zapitanosti nad smislom života, strepnje pred neizvesnošću, pred budućnošću, sudbinom, ako nije pretenciozno reći svrhom postojanja. I bajka i tragedija mogu publici pružati osećaj jeze, kao i svesne ili nesvesne identifikacije sa junakom, tačnije – sa junakinjama. I, konačno, dovesti do katarze. Dodala bih da osim energije pobune, Elektru vodi energija gneva, kao veoma moćna sila u čoveku koja često dolazi iz predela iracionalnog. I Pepeljuga i Elektra trpe patnju, ali, za razliku od Pepeljuge, za Elektru je nemoguće izbavljenje od tog dominirajućeg osećanja.

Elektra je karakteristična i po nemiru, po predodređenosti da promeni svet. Iz kojeg ugla pristupate čitanju ovog dela? Šta vam je kao reditelju izazovno u scenskom čitanju „Elektre”?

Najviše me uzbuđuje pitanje premoći nagonskog i iracionalnog u čoveku. Da li je, i koliko, moguće u sebi obuzdati tako snažno osećanje kao što je opčinjenost mržnjom i osvetom? Ako duša opstaje samo pod jednom težnjom, ako pojedinac živi za samo jedan trenutak, a to je čin osvete, verujući da će mu baš taj trenutak doneti spokoj i olakšanje, da li su mogući oprost i ozdravljenje, da li je moguće pronaći drugi smisao života i nastaviti dalje? S druge strane, gnev i pobuna vođena gnevom, civilizacijski gledano, čine da čovek pronalazi u sebi pokretačku silu, da bira delanje umesto pasivnog trpljenja. Za mene, veliki izazov predstavlja pokušaj da napravim pozorištu tragediju sa svim njenim dejstvima na publiku, onima o kojima smo učili, o kojima je toliko pisano, koja očekujemo, a koja nam se retko dogode. Mislim da ta dejstva ne idu racionalnim kanalima, nemaju moralne pouke, nemaju „naravoučenije”, nego nam pomažu da se, bar na kratko, rasteretimo strahova pred tamnom stranom naših bića, onom koju svi, hteli to da prihvatimo ili ne, nosimo kao ličnosti.

„Proklet bio čas kada mi sasuše u uši kao kuku tu prokletu reč poštenje... Prokleti da su silnici! I kraljevi! I zakoni! I bogovi!... ”

„Elektra” je porodična tragedija koja otvara pitanje osvete. Po čemu je danas savremena i zašto? Ko su „Elektre” naših dana?

Rekla bih da je zatrovanost željom da se na pretrpljeno zlo odgovori nanošenjem zla: svevremena tema. U našem podneblju veliki broj ljudi osakaćen je traumama iz prošlosti i, nažalost, nemaju snage da se odupru sopstvenoj ovisnosti o osećanju žrtve. Kao da veruju da opsesivna okrenutost prošlosti može ispraviti „kvar”, izlečiti ozledu, a, zapravo, kada je zlo počinjeno, nemoguće ga je izbrisati. Postavlja se pitanje: kako se nositi sa tim? Mogu li tekovine civilizacije, pre svega ideja pravnog poretka, gorljivom gnevu koji razara dušu pojedinca, pružiti izbavljenje od tako moćne i opasne strasti? Stoga, mislim da svaki čovek koji nema snage da se odupre mržnji ima nešto blisko Elektri.

„Elektru” prate duboke misli o poštenju, o mahnitosti kao glavnom pokretaču osvete, o oprostu kao mnogo mudrijem postupku od osvete... Elektrin bol i gnev čini se, prate nas do današnjih dana. Šta se desi sa ljudskom prirodom koja prođe kroz iskušenje osvete? Kakav je čovek , zapravo, posle takvih emocija?

Kada bi odgovor na takvo pitanje bio jednostavan, lak ili uopšte moguć, možda ne bi ni bilo potrebe za postavljanjem ove tragedije. Teško je pretpostaviti šta lična tragedija i pretrpljena nepravda učine čoveku kao ličnosti, kao svesnom biću. Sioran kaže da kada jednom iskusimo visoke temperature, nemoguće je obitavati na nižim. Elektrina majka, Klitemnestra, nije mogla da preboli nalog svog muža, Agamemnona, da se pomoću žrtve deteta, Ifigenije, Elektrine i Orestove sestre, ostvare ratni ciljevi. Ludilo taštine njenog muža dovelo je do njenog ludila. Kroz Elektru i Oresta taj lanac ludila biva nastavljen. Orest, istina, u jednom času ima dilemu u vezi sa materoubistvom, plaši se sopstvenog samoproklinjanja, ali vrtlog svireposti u koji je uvučen energijom Elektrinog gneva ne dopušta prevagu razuma. Predstava će težiti da pokaže kako se, poput virusa, širi strast osvete, kako ona čoveka dovodi gotovo u stanje transa i kako on sumanuto počinje da veruje da izvršava višu pravdu, pravdu koju odobravaju više sile, a i ljudi. Pozorište je jedino mesto na kojem je moguće pokazati rad tog mehanizma čovekovog racionalnog opravdavanja nagonskog. Samo je pozorišnom igrom, glumačkom strašću, moguće gledaoca provesti kroz višeslojan proces odnošenja prema motivima junaka – od gnušanja do podrške, i dalje – sve do suočenja sa ništavilom koje stoji na kraju osvetničkog puta. Ukoliko to suočenje bude i suočenje sa samim sobom – utoliko bolje.

Euripid je verovatno prvi dramski pisac koji je bio sudski kažnjen zbog svojih drama. Kazna mu je izrečena zato što je publika plakala prilikom njihovog izvođenja. Od glumaca koji su istrajavali na predstavi „Pepeljuga” tražili ste bogatu igru sa grimasama, komplikovan scenski pokret... Na čemu insistirate u slučaju „Elektre”?

Insistiram na istinitosti. Tražim od glumaca duboke i kompleksne emocije, izbegavanje izveštačenog i lažnog, akademskog igranja tragedije, potpunu proživljenost. Ne želimo da uzvišeni i poetski jezik tragedije upotrebljavamo kao zaklon za opšti ton patosa. Zajednički tragamo za izrazom koji Kišovu jarku jezičku formu čini uverljivom. Ne želimo ni da publici serviramo ironične komentare i unapred pripremljene zaključke, nego nastojimo da se svakom gledaocu ponaosob nešto dogodi i da iz sale izađe u barem malo drugačijem raspoloženju u odnosu na ono pre početka predstave.