Сиријски мир уместо трећег светског рата

Бизарно је било прексиноћ, након убиства руског амбасадора у Турској, читати поређења Гаврила Принципа, левичара жељног ослобађања од полуфеудалног система, и атентатора који се чини блиским радикалним исламистима, одлучнима да успоставе робовање најконзервативнијој доктрини. Још неоправданије делује поента тог поређења: да ће и злочин у Анкари бити, као убиство Франца Фердинанда, покретач светског рата.

Русија и Турска су одмах показале да им ништа слично не пада на памет. Сукоб је пре могло изазвати турско обарање руског авиона у Сирији, после чега се Анкара безмало хвалила тиме, пркосно поручујући како је имала право да „брани свој интегритет и ваздушни простор”, који је „сухој” повредио на свега 17 секунди.

Ни онда није потегнуто оружје убојитије од оштрог језика, да би се све завршило сваљивањем кривице на турске војнике који су тобож радили без налога надређених и политичког врха, подривајући државу за рачун наводног организатора пропалог пуча 15. јула, имама Фетулаха Гулена. Уследило је велико измирење и нормализација руско-турских односа, за које су и Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган саопштили како неће дозволити да их угрози смрт Андреја Карлова: провокација усмерена на уништење тог напретка, оценила су обојица председника, чему је руски вођа додао – и на ометање мировног процеса у Сирији.

Уместо да их поново завади, руског и турског председника ће овај злочин пре зближити. Кривац је поново нађен у Гулену, с чијим је покретом убица, Мевлут Мерт Алтинташ, наводно био повезан. Русија ће послати своје истражитеље да заједно с турским колегама претресу случај, али засад се није успротивила таквој верзији приче. Из обе земље је са нижих нивоа већ поручено да су заверу сковале САД, које још нису услишиле захтев Анкаре за испоручивање Гулена. Немају Русија и Турска разлога да непријатеља препознају једно у другом кад су га већ, макар то никада не постала званична оптужба, идентификовале у ономе с ким су обе у сукобу.

Путин и Ердоган, радије него да се сударе, у том случају понајпре у Сирији, где имају своје армије на супротстављеним странама, настављају да искључују САД из преговора о том рату. Турски шеф дипломатије Мевлут Чавушоглу, који је у тренутку атентата на амбасадора Карлова био у авиону за Москву, није враћен, нити му је ускраћена срдачна добродошлица на јучерашњем састанку с руским и иранским колегом, који би могао одредити судбину Сирије.

У тој земљи су Турци и Руси већ координирали своје војне кампање. Премда помаже антирежимске групе у области препуној владиних снага, на чијој су страни руски војници, Турска пази да избегне судар. И трупе сиријског председника Башара ел Асада клоне се Анкариних штићеника, премда је Ердоган недавно поновио да му је циљ да га свргне. Али, Чавушоглу је јуче у Москви казао да турска војна операција, коју је описао као истеривање Исламске државе са границе две државе, нема „тајну позадину”. О потискивању формација сиријских Курда, што је такође прокламовано као циљ турске интервенције, овог се пута није изјашњавао, што одговара обема странама: Кремљ је покушавао да се с Курдима зближи, али се није успротивио када је Ердоганова армија напала њихове положаје.

Турци се – можда и зато што имају много блискије побуњеничке групе на другим местима – нису бунили због Асадове, руске и иранске офанзиве на Алепо, којом та страна у рату настоји очистити запад земље, где је ушанчена. Заузврат, Руси нису правили проблем око тога што је Ердоган извојевао своју енклаву на северу Сирије. Напротив, руски министар одбране Сергеј Шојгу је, преноси Ројтерс, јуче у Москви рекао да су покушаји договора о Сирији са САД и њеним партнерима били осуђени на пропаст јер нико од њих није имао стварног утицаја на ситуацију на терену – Турска је сада, са својом војском, уз прећутну дозволу Русије, свакако има. Ердоган је прихваћен као савезник у борби против тероризма, мада му је у време кризе око обарања „сухоја” пребацивано што су џихадисти безмало неометано пролазили преко турске територије.

Уз успешну војну координацију, на ред је дошло и политичка нагодба, како би се дугорочно загарантовао утицај ова три спољна актера на Сирију. Турска је ту потребна као мост према антивладиним снагама, које јесу у дефанзиви, али су далеко од коначног слома. Путин је, чим је преузета контрола над Алепом, што су многи видели као пресудну победу, позвао на политичко решење, под чиме је, по свему судећи, подразумевао споразум са побуњеницима. Свестан је тога да они, упркос губитку територије, још дуго могу водити рат ниског интензитета нападајући из залеђине и исцрпљујући ионако ослабљене Асадове јединице. То би изискивало оно што Путин несумњиво жели да избегне како не би поновио америчку грешку на Блиском истоку: претерано велико ангажовање руске војске да би Асада одржао на власти и обезбедио интересе Москве у Сирији.

И након јучерашњег састанка министара спољних послова Русије, Турске и Ирана, на којем је потписана „Московска декларација”, речено је да су оне спремне да помогну постизање споразума између сиријске владе и опозиције. Осим што ће пацификовати оне које је помагала у рату, опозицију, Анкара је пристала и на поруку из Москве да је приоритет борба против тероризма а не смењивање Асада. Но, вероватно је и то само привремени уступак, јер је Путин већ ставио до знања да му није превише стало до сиријског председника лично. Његово уклањање олакшало би компромис са опозицијом.

Москва, Анкара и Техеран су јуче, као и у ранијим приликама, подржали територијалну целовитост Сирије. То неће бити лако постићи, јер би требало скрхати отпор Курда, уз које су Американци, Исламске државе, па можда и група које су, више него Турској, блиске Катару и Саудијској Арабији. Ако то и успе, остаје последњи проблем: уз толико зона утицаја спољних актера, територијална целовитост ће постојати на папиру. Али, најважније одлуке о Сирији, која ће, изгледа, избећи судбину америчког протектората, доносиће се, како тренутно ствари стоје, у тријумвирату три државе које на терену имају своје војне снаге – Иран, додуше, преко шиитских милиција а не својих регуларних трупа – и за које нема гаранција да им се интереси, како им се много пута у претходним вековима дешавало, неће сукобити.

Од трећег светског рата, ипак, засад нема ништа. Сасвим супротно, Русија и Турска су у Сирији већ у рату преко посредника, али истовремено и у савршеном складу. Тај рат тренутно само помаже њиховим односима и узајамном признању као држава које су превише моћне и одлучне у заштити својих интереса да би им се исплатило да их не помире. Већ су, уосталом, радиле то много пута у историји.