Трамп оставља Сирију Русима?

Сириjски конфликт далеко је од тога да се приближава крају, али на основу неких сигнала које је могуће детектовати после победе Доналда Трампа усудио бих се да закључим да ће Сирија остати под утицајем Русије, чак и већим него што је то био случај уочи почетка рата 2011. године.

Укопани на супротним позицијама, Американци и Руси подржавају своје савезнике на локалним фронтовима, али се показује да ни снаге Башара ел Асада ни побуњеници нису у стању да остваре дефинитивну победу.

Договор о заједничком америчко-руском ангажману против џихадиста Исламске државе никада није успео да прикрије супротстављене амбиције две силе које се тичу будућности Сирије. Американци су симултано водили рат против Асада. Руси су бомбардовањем Алепа потврдили да борбу против исламиста могу да потисну у други план и да пре свега желе да обезбеде ширење и консолидацију Асадове власти.

Победа у Алепу не значи крај рата, како би у Дамаску желели. Са оваквим распоредом снага до мира је једино могуће доћи дипломатским путем, али сваки покушај договора Американаца и Руса до сада је завршаван неуспехом јер су сукобљени интереси две силе надвладавали реторичку жељу за прекидом рата и калварије сиријског народа.

Владимир Путин је, одлучујући се за војну интервенцију септембра 2015, сем поруке да Русија не прихвата да буде искључена из глобалних збивања, јасно дао до знања да ће и оружјем бранити своје једино геостратешко упориште на Блиском истоку и у источном Средоземљу.

Кремљ је не у једној прилици обазриво дао до знања да своју политику не везује за личност Асада, већ за „легитимно изабрану“ власт, али закључио бих да Москва ни по коју цену неће прихватити да се у Дамаску успостави непријатељска власт. Онаква каква би сутра захтевала да се Руси евакуишу из њихове поморске базе у Тартусу или из ваздухопловне базе Хмеимим код Латакије, чиме би се широм отворио простор америчком утицају.

Трамп је наследио изузетно сложен конфликт, али је одмах најавио драматично одвајање од стратегије опреза Барака Обаме. Његов план за решавање кризе делује агресивно иако је много тога и даље магличасто, али чини се да наставак конфронтације са Кремљом није део Трампове агенде. „Не желим трећи светски рат због Сирије.“

Трамп је током кампање мењао мишљење на многе теме, али је око једног спољнополитичког питања био конзистентан: прекид америчке подршке сиријским опозиционим групама. Све напоре треба усредсредити на уништавање Исламске државе уз тешњу сарадњу са Русима. Асад престаје да буде Трампов приоритет.

Нема сумње да ће нови шеф Беле куће бити изложен снажним притисцима „моћних лобија“ у Конгресу, разних других центара моћи и медија, али помирљивији тонови према Асаду утицали су да и сиријски председник у недавном интервјуу каже да очекује да Трамп – уколико савлада те отпоре – буде „наш природни савезник“ у борби против тероризма.

Да ли то значи да је нови амерички председник спреман да дигне руке од стављања Сирије под пуну контролу САД зарад нормализације односа са Москвом? Имајући у виду бизнисменску природу Трампове личности, такав договор, блискоисточну Јалту, не бих искључио.

Судећи према неким најавама на терену спољне политике, не делује да би Трамп олако могао да буде сумњичен за „попустљивост“, али он и не покушава да представи да је основни циљ америчког ангажовања демократизација Сирије.

Трампов кабинет попуњен пензионисаним генералима далеко је од промотора извоза либералних идеја. А то је терен на коме би се лако нашао са ауторитарцем из Кремља. Путина демократија такође не занима па ће се као осведочени прагмата лакше договарати с Трампом.

Руси су напустили Ирак препуштајући га Американцима. Трамп би могао да узврати остављајући Сирију Путину.

Наравно да би први који би на ову врсту дила почели да запомажу до неба били сиријски побуњеници, они у које је Обама улагао милијарду долара годишње, иако се не једном показало да су разне опозиционе групе непоуздан савезник спреман чак и на договоре са исламистима.

„Изданим и проданим“ могли би да се осете европски Запад, Турска и конзервативне монархије Залива, које су од почетка рата искључиво инсистирале на уклањању Асада.

Трамп је већ показао да му прекоатлантски односи нису приоритет. Саудијце би могао да смири преиспитивањем нуклеарног споразума са Ираном. Ограничавањем аутономних планова сиријских Курда поправио би поремећене односе Вашингтона и Анкаре после неуспешног војног удара 15. јула за који Турска оптужује исламског проповедника Фетулаха Гулена, који живи у САД.

Да ли би договор био пораз Америке у Сирији? Победа Путина на коју се упозоравало у време критика Обамине „попустљивости“? Или тријумф глобалне реалполитике?

Од свега по мало, али Трамп би заокрет могао да правда не само потребом смањивања интензитета сукобљавања са Русима – што се чини као његов приоритет – већ и очитим неуспехом блискоисточне политике одлазеће администрације.

Обама се од почетка рата у Сирији ослањао на локалне антиасадове снаге како би избегао интервенцију широких размера у складу са одбијањем да САД поново буду увучене у непопуларни рат на терену какав је био онај у Ираку. „Обамина доктрина“ не само да није остварила америчке стратешке интересе већ је допринела да се разбукта рат који је довео до највеће хуманитарне кризе последњих деценија.

Зашто Обама није учинио више, да ли је добро или не што се уздржао од директне војне интервенције иако је Америку ипак увукао у нов блискоисточни конфликт, да ли се ослањао на погрешне савезнике, да ли је превише калкулисао – све ће то бити предмет анализа његовог легата.

Трамп не делује као неко ко се води размишљањима какав ће бити суд историје. Није спреман да сувише тактизира и да чека. Као менаџер у души, делује брзо. Да ли и пребрзо, то ће се тек видети. Многи аналитичари страхују да би због недостатка спољнополитичког искуства могао да направи озбиљне грешке у прорачунима.