Ко су прави, а ко такозвани

Крај године се ближи, а Србија наставља своје геополитичко и друштвено главињање, које се, као у некој „камери обскури”, у изјавама представника власти и у насловима режимских медија преокреће у оптимистичку мантру попут оне „свакога дана, у сваком погледу, све више напредујемо”. Само набрајање тих, наводних, успеха однело би простора за три колумне. А њихово раскринкавање и осветљавање из другачијег угла, још дупло толико.

Само један пример. Премијер и министар унутрашњих послова непрекидно најављују „одлучну борбу против криминала” и диче се бројкама и статистикама које ту одлучну борбу, наводно, доказују. А протеклих месеци криминални обрачуни, рат нарко-кланова и мафијашка убиства масовнији су него икад раније.

„Ти си једини који још пише о Косову”, више зачуђено него прекорно приметио је недавно један колега. Он, разуме се, мало претерује. Наравно да нисам једини. Али јесте чињеница да је доласком нове СНС власти косовска тематика систематски потискивана на медијску и политичку маргину, и тек ту и тамо подгревана када је требало доказати да Косово „није издано” и да га, за разлику од Милошевића, Ђинђића, Коштунице и Тадића, Вучић брани на најбољи и најпаметнији могући начин.

Управо у тренутку док настаје овај текст, стигло је саопштење са састанка Александра Вучића с представницима Срба са КиМ (градоначелници, посланици, функционери у „косовском парламенту” и „Влади Косова“), на којем им је, по речима шефа Канцеларије за КиМ Марка Ђурића, дат рок „да до 31. децембра повуку све штетне одлуке, ако желе да учествују у ономе што је јединствена политика Срба и државе Србије на КиМ”.

Оно што се ових дана и недеља дешава са тзв. Српском листом савршена је илустрација тзв. косовске политике актуелне власти и колико симболички, толико и реалполитички показатељ недоследности, лицемерја и бесперспективности актуелне политике, и то не само на косовском фронту. Најпре су, милом и силом, натерали Србе са КиМ да изађу на косовске локалне и парламентарне изборе. И при томе „издајницима” српске ствари и Тачијевим „саучесницима” прогласили све оне легалне и легитимне представнике српских власти који су се том изласку противили, са више него добрим аргументима. А онда су „Тачијевим Србима” и „рушитељима јединствене државне политике” прогласили и оне који су на изборе изашли, али нису били у колони Српске листе. Да би се на крају и сами међусобно тешко посвађали и сада се узајамно оптужују за то ко је кога издао и ко ради за Албанце (а раде и једни и други).

Да и не говоримо о томе да је управо ових дана окончан процес доделе међународног телефонског броја за „Косово”, а да то власт или прикрива или покушава фарсично објаснити како се ради о телефонском броју за „географску област у Србији”. Укратко, и дословно. Све је управо и потпуно супротно ономе што се говори – с тим да се то на примеру политике према Косову и Метохији можда најбоље види. Штавише, концесијама, уступцима и генералним капитулантством по практично свим тачкама косовског спора актуелна власт (читај, Вучић) купује подршку утицајних (западних) центара моћи. А они му, заузврат, гледају кроз прсте (гушење слободе медија, „Савамала”) и допуштају да се повремено јуначи и кроз медијског топлог зеца провлачи њихове локалне дипломатске представнике. Од тог јуначења држава Србија и Срби на Косову немају никакве користи – али зато користи има премијеров рејтинг, јер се на тај начин сакупљају јефтини политички поени и слабо образовано и још слабије информисано бирачко тело стиче утисак како се власт јуначки бори за Косово и Метохију и чак ни по цену угрожавања сопственог живота („атентати” и „државни удари“) не попушта под притисцима и уценама.

Слика постаје још суморнија када се на овакво понашање српске владе и „српских представника” на КиМ, дода и срамно, или у најмању руку опортунистичко држање Уставног суда који је, под притиском извршне власти, избегао да се изјасни о тзв. Бриселском споразуму. Индикативно је, такође, како је приметио колега Слободан Орловић, да у Уставни суд, приликом најновије попуне ове институције, није ушао нико од уставних правника који су јавно критиковали „бриселско споразумевање”, било на јавној расправи у Уставном суду, било у медијима и јавном мњењу, баш као што су без судијске функције остале досадашње уставне судије, које су гласале против и објавиле своја издвојена мишљења о (не)уставности Бриселског споразума.

За то време, са горчином и тугом то морам да констатујем, косовски „Уставни суд” је више пута враћао и обарао неке одредбе у вези с фамозном „Заједницом српских општина”, за које је сматрао да нису у складу с тамошњим уставом. И ма колико да се ми, можда последњи Мохиканци у српским медијима (мислим ту на НСПМ, „Политику” и, вероватно, „Новости) трудили да називе косовских институција стављамо у наводнике (или уз додатак оног „такозвани“), мора се признати да су у овој ствари приштинске институције углавном деловале као органи праве и суверене државе. А наводници и ознака „такозвани”, нажалост, много више су пристајали као атрибут уз наш, српски уставни суд и Владу Србије.

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”, народни посланик