​Порески бинго

Нисам сигуран у неке позитивне ефекте маркетиншке акције „порез плати да ти се добрим врати”. Не само зато што је Пореска управа претворила оно што јој је свакодневни посао а грађанима обавеза, у едукативну акцију. Ускоро креће и порески бинго са фискалним рачунима. Да су ону народну изреку „ако неће милом хоће силом” преточили у рекламу типа „порез плати да те полиција не млати”, сваки српски Ал Капоне би и те како боље (а и брже) разумео. Овако, не платиш и ником ништа. За то су на располагању разни инструменти: избегавање, отезање, затурање, отписивање, застаревање... Тако може ’ладно да прође богаћење парама „на руке”, поседовање вила и џипова на туђе име, а истовремено субвенционисано плаћање обданишта за наследника.

Врапци знају да годинама уназад „елита” купује некретнине у земљи и иностранству, поседује скупе возне паркове, школује децу у елитним школама, држи новац у земљама пореског раја и рачуне у страним банкама... И не полаже рачуне никоме, нарочито српској пореској јер је за њих и овде рај.

Све се врти око пореза. Када држава не усвоји завршни рачун о „извршењу буџета”, деси се – ништа. Парламент годинама уназад није усвајао извештај о трошењу новца из државне касе а предлог закона о завршном рачуну није усвајан.

Како онда да грађани верују држави кад не знају за шта и колико њиховог новца троше они које су изабрали да управљају државом. Сумњам да многи изврдавају плаћање пореза не само због тога што је држава млака, неодлучна или неспособна да казни него и зато што неће да пуне касу за коју не знају ко све колико узима и за шта.

Имали смо и до сада законе и прописе којима је могао да се санкционише тај порески јавашлук. Али нисмо. У 21. веку увођење таквог реда у држави одлагано је из године у годину. Више пута су најављивани закони о пореклу имовине и о завршном државном рачуну, али би увек „нешто запело”.

Пропуштена је прилика у приватизацији јер тада није било важно одакле је новац већ да стигне што више, па смо се тако раслојили на богате и сиромашне, „на оне који су се снашли и оне који се нису снашли” у транзицији.

Сада у озбиљној припреми, закон о пореклу имовине би требало да уведе ред у ову до сада веселу област, да сумњиву имовину опорезује и до 50 одсто.

Без тога нема правне државе, корупција цвета, а прање новца постаје легалан поступак. Онај ко је своју имовину поштено стекао, нема разлога да се плаши доношења закона, напротив, многи грађани су за то да се он донесе у интересу социјалне правде и функционисања правне државе.

И кад буде коначно донет и почне да се примењује, а потребна је кажу само политичка воља, неће бити ретроактиван. Зато не треба да се плаше „они који су се снашли”, јер су већ опрали сумњиву имовину. А на држави је да нас убеди да убудуће неће. То може ако хоће, зато ајмо из почетка.