Српски и руски ратници скрајнути на периферију

Идеја стара готово цело столеће поново је актуелна – српски научник и председник Друштва „Обједињење Срба” из Москве проф. др Божидар Митровић последњих година је на неколико међународних научних скупова захтевао да се два значајна споменика наше историје пренесу у центар Београда. Реч је о Споменику браниоцима Београда 1914–1918. и Споменику руске славе, који се сада налазе на Новом гробљу у српској престоници. Како истиче проф. Митровић, његов захтев утемељен је не само у историјским и друштвеним разлозима већ би ови велелепни споменици требало да буду туристичке атракције.

Божидар Митровић, доктор правних наука и шеф Катедре међународног, словенског и еколошког права Универзитета МНЕПУ у Москви, објашњава за „Политику” да историјске околности често утичу, супротно логици и моралу, да се неко питање не разматра или накарадно реши.

– Совјетски историчари нису изучавали крај Првог светског рата јер би се лако схватило да су и Фебруарска и Октобарска револуција у Петрограду били облик деловања (не само) Немачке војне команде против Русије. Тек 2010. Универзитет МНЕПУ је организовао прву конференцију о Првом светском рату. Исто је поступљено и са Спомеником браниоцима Београда 1914–1918. Изричит захтев аутора споменика руског архитекте Романа Верховског и вајара и ратног ветерана Живојина Лукића, који је извео фигуру српског ратника и целокупног српског народа тог периода, био је да се споменик постави у центру престонице. Разматрано је, колико знам, као компромисно решење и место где се сада налази споменик Вуку Караџићу, али 1929. урађено је постоље на периферији Новог гробља! Тврдим да је овај величанствени споменик скрајнут на гробље јер су они који су ратовали против Србије то захтевали. То није компромис са њима него њихова победа. Кад-тад, мораће овај споменик да се постави у центру Београда – наглашава Митровић.

Постоје два оваква, идентична споменика, један у Београду, други у Краљеву, али су се Краљевчани изборили да се њихов постави у центру града 1932. године, наводи наш саговорник:

– Међутим, 1960. године тадашње непоменице су издејствовале да се споменик премести на периферију краљевачког гробља. Краљевчани су после борбе дуге 22 године успели да врате Споменик Милутину у центар, где и данас поносито стоји!

Професор Митровић наглашава да је постављање овог споменика у центар Београда морална и духовна обавеза.

– На споменику није представљен краљ ослободилац, генерал или војвода, иако се њихова тактичка дејства изучавају на најважнијим војним академијама. Споменик истиче у први план српског борца, сељака, ђака, студента из првих борбених редова. Овакав однос према нашем браниоцу је грех сваког ко није предузео све што је било у његовој могућности да се споменик таквом страдалнику постави у центру српске престонице. Жртва коју је поднео српски ратник у Првом светском рату је незапамћена у историји ратовања – наглашава др Митровић.

Осим српском борцу, на Новом гробљу је и Споменик руске славе. Према Митровићевим речима, то је споменик не само руској армији него духу руског народа, анђелу заштитнику који је устао на одбрану Србије, а сам пострадао.

– Морамо да школујемо водиче који ће бити способни да попут песника надахнуто говоре о тој жртви античког значења. Измештање ова два величанствена споменика у центар главног града, препородило би Београд у архитектонском и туристичком смислу, будући да су импресивни и у физичком и у духовном смислу. Споменик српском ратнику је висок 18,5 метара, тежине 2,7 тона. Оба споменика носе невероватну духовну снагу и верујем да постоји довољно убедљивих аргумената да то буде изведено. Ако то не буде урађено, тврдим да ће Београд прогутати метал и стакло, тј. да неће бити духовне и архитектонске равнотеже – објашњава наше саговорник.