Брод на коме слабост царује

Храбро је од Дарка Бајића што се упустио у реализацију оне врсте филма која, тамо негде на далеком Западу, са лакоћом добија ознаку NC-18 и R (забрањено испод 18 година због експлицитне сексуалности, снажног сексуалног садржаја и сцена бруталног насиља). На домаћем терену могу га још и „оптужити” за такозвану „политичку некоректност”, јер нову Европу (ЕУ) слика као бесмислени котао у којем се „крчкају” малограђани, либерали, курве и курвари, первертити, садо-мазохисти, потрошачки утописти, католици, православци, богати и очајни, квазиуметници што стварају бесмислена дела... Све сами лицемери и поклоници дуплих стандарда што у илузији бескрајне слободе, суштински не разумевајући један другог, могу једино да задовољавају глад, жеђ и похоту. Ма, после филма „На лепом плавом Дунаву”, не пада ми на памет да уђем у Европу, чак и када би она клечала на коленима и молила ме да јој дођем.

Бајић додуше није и писац ове филмске приче која га је очигледно заинтригирала те јој је пружио врсну редитељску подршку, определивши се за форму политичко-порнографског филма, ангажованог подједнако страсно у оба поменута правца, уз употребу (мело)драмских и музичко-кабаретских елемената. Сценарио је, према сопственом драмском тексту, написао Небојша Ромчевић, понудивши, заправо, више нешто што се може назвати есејем о Европи као колевци људског греха и декаденције, неголи чврстом сценаристичком грађом. Јер, тада филмска нарација не би имала праволинијску путању, зацртану баш као што је зацртана путања брода што Дунавом плови на релацији од Беча до Београда. Било би онда ту и заплета, а не само меандара у функцији расветљивања мотивације главних ликова и катарзе која, чињеница је, постоји пред крај самог филма. Размишљало би се више о метафорама или хиперболама, а не само предиректним алузијама...

Бајић има ту повремену слабост да му промичу мањкавости текста, али зато има и велику снагу и умеће у раду са глумцима, мајстор је да испровоцира складну интеракцију међу њима и сензибилно изнивелише сву различитост глумачких израза. У случају овог филма, мешавине мјузикла и кабареа, у којем је готово свака сцена саткана од ласцивности, блуда или експлицитног секса, и глумачки и редитељски задаци били су знатно тежи. Све је могло да оде до ђавола, али није. Уместо чисте порнографије, Бајић нуди естетику. Кадрови би били још бољи и успелији да Бајић није био омеђен простором. Све је снимано на броду, у бродском салону и кабинама, палуби и потпалубљу, ништа у студију. Штета, јер би кабаретске сцене, плес и еротска игра у том случају биле раскошније, моћније, а слобода директора фотографије Бориса Гортинског била већа и учинковитија.

Но, да се вратим броду на којем се током једне ноћи до краја разголићује однос западне братије спрам источне и југоисточне европске браће коју су, ето, пригрлили. Источњаци се продају за новац зарад побољшања стандарда и придруживања новим вредностима, а Западњаци њима виде јефтину забаву и чисту егзотику коју, када им досади, могу да „згазе као смрдљиву бубашвабу”. Како се у свему томе држи Србија (и она је ту), оличена у глумачки моћној Ани Франић у улози балерине Саше. Она је лако уклопљива, није имуна на новац и изазове, спремна је на игру скривача и придруживање. Има у њој оног тихог бунта и заводничких способности на коју ни најдекадентнији западни милијардер не остаје равнодушан (изврстан Мики Манојловић), коначно, и ратоборности и спремности на супротстављање физичкој, бруталној сили и знатно јачем противнику. Саша (Србија) је у стању да истрпи батине, понижења, позицију сам против свих, да се љупко извине свима што је силована и претучена и још да се сва у модрицама поздрави са силеџијом и кроз осмех каже: „Ј....у ти маму”.

Таква је наша Србија на броду на којем слабост царује и путују Немци, Чеси, Пољаци, Словенци, Руси, Македонци, Румуни, Французи, Аустријанци..., међусобно комуницирајући на заједничком – енглеском језику.

Тумаче их наши и инострани глумци. Уз Манојловића и Франићеву ту је и одличан Бранислав Лечић (изазовна улога немачког бизнисмена Хорста што заводи сина свог грчког пословног партнера), немачки глумац турског порекла Тим Сејфи (играо код Фатиха Акина) као церемонијал-мајстор, Урсула Готвалд (као раскалашна удовица Герда), Драган Николић, Бојана и Ана Маљевић, Иван Босиљчић (као Румун), Горан Јевтић (као Пољак), Јелена Гавриловић (као Рускиња Нина)... Сценографију потписује Миленко Јеремић, костимографију Марина Вуксановић-Меденица, изврсну етно-звуком обојену оригиналну музику – композитор Борис Ковач, а сонгове у филму: Зоран – Кики Лесандрић, Антоније Пушић – Рамбо Амадеус, Бора Ђорђевић, Влада Дивјан и Момчило Бајагић Бајага...

Филм је на редовном биоскопском репертоару обновљеног и технички добро опремљеног београдског биоскопа „Балкан”. Навалите, али не водите са собом малолетну децу.