Успоравање стварности

У уметничком контексту 20. и 21. века видео рад је покретна електронска слика, а аутори видеа у својим уметничким праксама потврђују флексибилну природу овог медија. Тако је Нам Џун Пајк, један од пионира видео арта, разумео видео као модел живота, а Бил Вијола је забележио: „Нема почетка, нема краја, нема смера...” Феномен видеа је, данас, једна од референтних тачака уметности (и њене историје), и заокупља респектабилне ауторске концепте широм планете.

Аница Вучетић припада том кругу уметника, а њени нови видео радови, представљени у Чачку, потврђују изузетну стваралачку зрелост ауторке која концентрисано и континуирано две деценије истражује видео арт, разумевајући његове специфичности – временски код, видеографску синтаксу, савршени илузионизам, дијалошко памћење, структуру нарације – она и у новим радовима наставља да повлачи танку линију између уметничког и документарног, између фикције и стварности.

Заједничко проблемско чвориште новог циклуса „Рез” може се разумети као потреба да се поново дефинише позиција сопственог идентитета, која се у параметрима могућих временских и просторних релација релативизује.

Циклус од пет радова насловљен је по раду „Рез”, а њихово груписање у три галеријске собе – у првој су видео пројекције „Купатило”, „Сањам” и „Рез”, у другој „Немир” а у трећој „Залог” – концентрисано је на различите аспекте бића, скривене делове личности, манифестације личне унутрашње борбе.

Људско тело је поново битна тачка у овом уметничком контексту, а Аница Вучетић у свом ауторефлексивном кодирању суштинских питања кроз понирање у сопствено биће снима властито тело. Само у раду „Немир” она користи тело коња у касу, који у метафоричном дискурсу елеганције, племенитости, брзине и других врлина, реферира све наше добијене и изгубљене трке.

Већ препознатљиви поетски дискурс њених видео радова данас је у знаку повезивања појединих природних феномена – вода и ваздух, однос према материји (и материјалности) воде и ваздуха – са архетипским сликама чистоће форме и тела и чистоте духа и душе. О овим феноменима у тексту „С ону страну провидне завесе” пише Коста Богдановић у каталогу, инсистирајући на „уочавању и схватању препознатљиве форме у ваздушном простору и под водом”.

„Купатило”, „Сањам” и „Рез”, триптих у првој соби ове поставке, у једној сведеној и сензибилној форми хаику поезије пројектује се као упечатљив фрагмент дебате о животним циклусима и стањима интимности и контемплације које персона одржава са сопственим телом/душом у свакодневним ритуалима. У тананим структурама ове три видео пројекције на ТВ мониторима рад „Рез” је, свакако, узнемиравајућа форма бергмановског суочавања са бе/смислом постојања и резовима који нас спасавају лаганог нестајања.

Другачији ритам чине две видео пројекције рада „Немир”, паралелни и временски мало померени токови истог рада у чијој симултаној и, намерно замагљеној, слици енергетски токови за/чудног и личног центрирају пажњу.

Рефлексије о мистерији животног пута, његовом правцу ни близу ни далеко и неограниченом просторно-временском стању пројектује рад „Залог”, реализован у три плана. Средишњим делом доминира кадар сензуалног женског биће из профила, чије офелијско тело обавијено белом тканином, лагано и елегантно, готово у слоумоушн верзији хода површином воде; као у чудима светаца из хришћанства. Лако испружене руке, као Ехо, појачавају сенку женине силуете која се ствара у простору иза видео платна. У првом хоризонталном плану ове инсталације пројектује се јасна огледалска слика у води, појачавајући етеричност атмосфере али и познату причу о Времену, Пролазности и Нарцису.

Читање циклуса „Рез” има више нивоа, а његова сензибилна компонента доминира. Аница Вучетић успешно манипулише временском структуром, камером прилагођеној идеји пасивног присуства или активне интервенције да би, говором тела, иницирала успоравање стварности и осећање божанске празнине.