Празник љубави и достојанства

Често се каже да није било Божића, најрадоснијег хришћанског празника, не би било ни Васкрса, највећег међу празницима. Православна црква готово никада не слави нечије рођење, али је Рођење Христово, Божић, изузетак и посебно је на много начина. Владан Таталовић, професор Православног богословског факултета у Београду на катедри за Нови завет, подсећа да систем црквених празника (хеортологија) познаје још свега два рођења, Богородице Марије и Јована Крститеља.

– Али они су само споне у историјски дугом и несумњиво чудесном ланцу догађаја који врхуне рођењем Исуса Христа у витлејемској пећини крај Јерусалима. У православној традицији се прослављање тих рођења осмишљава догађајем Божјег изласка из сопствене неприкосновености и уласка у крхкост људске егзистенције, повешћу о његовој бескрајној љубави и људском достојанству. У ствари, суштина овога и других празника састоји се у препознавању, прихватању и истицању свега што је истински добро и лепо у човеку, јер управо то постаје материца, колевка и крило самога Бога. У очима хришћана свет није исти откада се у њему родио Бог, због чега континуирано прослављање Божића има за циљ да ту истину о трајно преображавајућој афирмацији света увек чини стварном у конкретним животним околностима – каже проф. др Таталовић.

Много шта је ново и необично у топлој, новозаветној причи о рођењу Христовом: он се рађа у обичној пећини, готово у самоћи и тишини, али се глас о његовом рођењу на чудесан начин шири земљом доносећи јој радост и мир. Опет занимљиво, анђели велику новост која ће променити свет јављају прво обичним људима, пастирима. Као у бајци, на поклоњење детету рођеном тако скромно и тихо долазе тројица мудраца са истока, која му доносе вредне дарове, злато, смирну и тамјан.

– Три мудраца помиње само еванђелист Матеј, не наводећи друге податке о њима осим да долазе са Истока. Наука данас тај простор повезује са далеком Персијом, будући да историјски извори показују како су тамошњи владари обичавали да приносе дарове новорођеном римском престолонаследнику као цару и богу. Сцена у којој персијски изасланици уместо у главне градове империје стижу у малени Витлејем, даривајући Исуса златом као цара, тамјаном као бога и смирном као човека, говори како ће и други народи пронаћи спасење у Христу. Али, какво? Због чега? Тај симболизам о поклоњењу васељене витлејемском Богомладенцу кључно употпуњује Лука, написавши како је спаситељ света положен у јасле због недостатка места у гостионици, а потом и други писци, предањем о пећини као месту доласка на свет. То да Бог човеку долази кроз једноставност пећине и крста, праштајућом, растерећујућом и умирујућом љубављу, доноси такав преокрет у историји људског духа, да се време од тада мора поново рачунати – истиче проф. др Таталовић.

Бројне породице окупиће овај велики хришћански празник за који је везано вероватно и највише народних обичаја и веровања. Колико, међутим, ти бројни обичаји у себи имају паганског, а колико хришћанског?

– Пошто су уласком хришћанства међу Словене преосмишљаване постојеће религијске праксе, онда у неким случајевима није лако повући оштру црту између хришћанског и паганског. Разлику може направити само истински доживљај Христовог рођења, иначе ће се и оно што је уистину хришћанско претворити у паганско. Тако, на пример, спаљивање бадњака уочи Божића (на Бадње вече) служи као симбол уништења паганских богова, јер хришћани потом улазе у храм где литургијски славе рођење Христа као правог Бога. Изостављањем те димензије, празник остаје изван храма, смисла и радости, у власти псеудоверовања које под плаштом аутентичне традиције наступа са погубним учинцима – објашњава професор Таталовић.

Постоји читава листа шта ваља а шта не ваља радити на Божић. Српско обичајно наслеђе попут ризнице чува лепоту народног бића које је дубоко укорењено у хришћанским вредностима.

– Међутим, ма колико празник Христовог рођења пратиле смислене традиције, Божић је права прилика за издизање изнад „ваља – не ваља се“ механизма. Обичајна стварност изгледа сасвим другачије ако се сагледа из перспективе Божјег искорака ка човеку, са врхова љубави која без губљења себе несебично улази у животну стварност другога. Тај механизам љубави, који осмишљава остале дамаре живота и који обичаји могу само украсити (не и заменити) суштински се понавља у литургији цркве без које празнични амбијент Божића није потпун. Једино се, дакле, у литургији стиче мир којим се пуног срца може радосно рећи себи и другоме: Мир Божји, Христос се роди! – истиче професор Владан Таталовић.