Од сиротишта до дома за младе – један век

Ужице – Некад дом-сиротиште скромних услова, сељен по разним здањима у граду, данас модеран скуп вишеспратница и садржаја високих стандарда у које држава стално улаже. То је Дом за децу и младе „Петар Радовановић” у Ужицу, установа за смештај деце лишене родитељског старања која је навршила цео век постојања.

Дуга повест тог дома слика је и прошлости ове вароши, стасале од скромне касабе дотрајалих кућа у град солитера. О томе у монографији дома пише историчар Милорад Искрин, подсећајући на деценијско залагање Британаца за бригу о сиротињи у Србији с краја 19. и почетком 20. века, па на период Великог рата кад је овај дом основан.

Збило се то пошто је аустроугарска окупациона управа у Србији „упутила наређење свим окружним командама 29. априла 1916. године о упућивању деце без родитеља у домове за сирочад”. Тако је у Ужицу заживело Дечје сиротиште са око 70 ратних сирочади (потребе су биле три пута веће), које се делом издржавало од прихода „царског и краљевског” биоскопа у овом граду.

После Великог рата ужички Дом за ратну сирочад, који је основао српско-енглески Црвени крст, био је уређен као интернат и имао своју основну школу. Деци примљеној у дом, пише Искрин, на улазу су због микозе шишали косу и главу мазали јодом, па су она за Ужичане била „жуте главе”. Но зграда дома је дотрајала, под трпезарије се проломио, тако да је 1925. Црвени крст свих 50 сирочади пребацио у Београд, где су провели пет година. За то време у Ужицу је сазидана нова зграда Црвеног крста с дечјим домом, у који су деца усељена 1930. Током Другог рата дом Црвеног крста нема карактер дечјег, већ избегличког.

Кад је рат минуо овде настаје Државни дечји дом и прихватилиште Ужице, с тим што је зграда дома била у Коштици. Следи ново пресељење 1954. у зграду Црвеног крста, да би 1967, по штићенику дома који је као млад партизан у рату погинуо, прихваћен назив Дом за смештај деце и омладине „Петар Радовановић”, тада са 103 корисника.

Седамдесетих почињу припреме да се гради нова домска зграда у насељу Царина, па су представници дома упознали Тита 1976. са припремама за подухват и исказали жељу да се Јованка Броз прихвати покровитељства. Она им је на поклон тада послала телевизор у боји и мандарине које су гајили на Ванги, а потом је по фазама почело да се гради пространо и модерно здање дома. Кључеве новог објекта 1982. деци је предао генерал Јеврем Поповић, и сам штићеник дома. Домци свих генерација имали су и своје удружење, а зграда је делом реконструисана средином деведесетих када је овде било 114 деце.

Тај број школараца без родитељског старања с временом се смањивао: средином прошле деценије било их је 67, а данас свега 19, јер је стратегија ресорног министарства да та деца више иду у хранитељске породице, сличније биолошким. Али овакав дом није празан – ту су и ђаци на интернатском смештају, укупно их је 270 (конкурисало преко 400), док је део простора намењен за 20 деце са сметњама у развоју чији је овде дневни боравак. Министарство рада финансира трошкове деце без родитеља, Министарство просвете део издатака корисника ученичког дома, а град Ужице трошкове дневног боравка. У дому је, уз то, 48 запослених: васпитача и техничког особља.

Домом већ деценију директорује Драган Катић, који каже да су деца без родитељског старања и она на интернатском смештају стално заједно, друже се, и то је добар пример инклузије. Живе у стамбеном делу за 12 дечјих група-породица, у свакој групи је шест соба, дневни боравак, кухиња, купатила. Користе компјутере, интернет, библиотеку са 7.000 књига, читаоницу, сликарска атељеа, малу и велику салу за спортове, трпезарију, све по ИСО и хасап стандардима. Становници дома имају домски парламент, више различитих јела на менију за сваки оброк, сами бирају гардеробу, иду на летовања и зимовања.

– Држава улаже у боље услове живота, у објекат и нове садржаје, тако да ће се у 2017. години преуредити део простора за још 45 корисника. А деца без родитељског старања овде су с разних страна Србије, сви су у дому до завршетка школовања, средњошколског или студија. Апелујемо на ужичке привреднике да ове младе упосле, да би радили и оснивали породице. У овој години двоје из дома су стекли радна места: у „Кадињачи” и Електротермији” – истиче Катић.

Међу корисницима је и Силвана Митровић, девојка без родитеља која са петицама завршава техничку школу и намерава да упише Полицијску академију. У дому је 12 година: – Овде су нам бољи услови од оних које има већина мојих другара из школе. У дому сам научила да ценим људе око себе, схватила шта значи пријатељство. Ми смо као једна породица, ово је незаборавно животно искуство – каже Силвана.