Od sirotišta do doma za mlade – jedan vek

Užice – Nekad dom-sirotište skromnih uslova, seljen po raznim zdanjima u gradu, danas moderan skup višespratnica i sadržaja visokih standarda u koje država stalno ulaže. To je Dom za decu i mlade „Petar Radovanović” u Užicu, ustanova za smeštaj dece lišene roditeljskog staranja koja je navršila ceo vek postojanja.

Duga povest tog doma slika je i prošlosti ove varoši, stasale od skromne kasabe dotrajalih kuća u grad solitera. O tome u monografiji doma piše istoričar Milorad Iskrin, podsećajući na decenijsko zalaganje Britanaca za brigu o sirotinji u Srbiji s kraja 19. i početkom 20. veka, pa na period Velikog rata kad je ovaj dom osnovan.

Zbilo se to pošto je austrougarska okupaciona uprava u Srbiji „uputila naređenje svim okružnim komandama 29. aprila 1916. godine o upućivanju dece bez roditelja u domove za siročad”. Tako je u Užicu zaživelo Dečje sirotište sa oko 70 ratnih siročadi (potrebe su bile tri puta veće), koje se delom izdržavalo od prihoda „carskog i kraljevskog” bioskopa u ovom gradu.

Posle Velikog rata užički Dom za ratnu siročad, koji je osnovao srpsko-engleski Crveni krst, bio je uređen kao internat i imao svoju osnovnu školu. Deci primljenoj u dom, piše Iskrin, na ulazu su zbog mikoze šišali kosu i glavu mazali jodom, pa su ona za Užičane bila „žute glave”. No zgrada doma je dotrajala, pod trpezarije se prolomio, tako da je 1925. Crveni krst svih 50 siročadi prebacio u Beograd, gde su proveli pet godina. Za to vreme u Užicu je sazidana nova zgrada Crvenog krsta s dečjim domom, u koji su deca useljena 1930. Tokom Drugog rata dom Crvenog krsta nema karakter dečjeg, već izbegličkog.

Kad je rat minuo ovde nastaje Državni dečji dom i prihvatilište Užice, s tim što je zgrada doma bila u Koštici. Sledi novo preseljenje 1954. u zgradu Crvenog krsta, da bi 1967, po štićeniku doma koji je kao mlad partizan u ratu poginuo, prihvaćen naziv Dom za smeštaj dece i omladine „Petar Radovanović”, tada sa 103 korisnika.

Sedamdesetih počinju pripreme da se gradi nova domska zgrada u naselju Carina, pa su predstavnici doma upoznali Tita 1976. sa pripremama za poduhvat i iskazali želju da se Jovanka Broz prihvati pokroviteljstva. Ona im je na poklon tada poslala televizor u boji i mandarine koje su gajili na Vangi, a potom je po fazama počelo da se gradi prostrano i moderno zdanje doma. Ključeve novog objekta 1982. deci je predao general Jevrem Popović, i sam štićenik doma. Domci svih generacija imali su i svoje udruženje, a zgrada je delom rekonstruisana sredinom devedesetih kada je ovde bilo 114 dece.

Taj broj školaraca bez roditeljskog staranja s vremenom se smanjivao: sredinom prošle decenije bilo ih je 67, a danas svega 19, jer je strategija resornog ministarstva da ta deca više idu u hraniteljske porodice, sličnije biološkim. Ali ovakav dom nije prazan – tu su i đaci na internatskom smeštaju, ukupno ih je 270 (konkurisalo preko 400), dok je deo prostora namenjen za 20 dece sa smetnjama u razvoju čiji je ovde dnevni boravak. Ministarstvo rada finansira troškove dece bez roditelja, Ministarstvo prosvete deo izdataka korisnika učeničkog doma, a grad Užice troškove dnevnog boravka. U domu je, uz to, 48 zaposlenih: vaspitača i tehničkog osoblja.

Domom već deceniju direktoruje Dragan Katić, koji kaže da su deca bez roditeljskog staranja i ona na internatskom smeštaju stalno zajedno, druže se, i to je dobar primer inkluzije. Žive u stambenom delu za 12 dečjih grupa-porodica, u svakoj grupi je šest soba, dnevni boravak, kuhinja, kupatila. Koriste kompjutere, internet, biblioteku sa 7.000 knjiga, čitaonicu, slikarska ateljea, malu i veliku salu za sportove, trpezariju, sve po ISO i hasap standardima. Stanovnici doma imaju domski parlament, više različitih jela na meniju za svaki obrok, sami biraju garderobu, idu na letovanja i zimovanja.

– Država ulaže u bolje uslove života, u objekat i nove sadržaje, tako da će se u 2017. godini preurediti deo prostora za još 45 korisnika. A deca bez roditeljskog staranja ovde su s raznih strana Srbije, svi su u domu do završetka školovanja, srednjoškolskog ili studija. Apelujemo na užičke privrednike da ove mlade uposle, da bi radili i osnivali porodice. U ovoj godini dvoje iz doma su stekli radna mesta: u „Kadinjači” i Elektrotermiji” – ističe Katić.

Među korisnicima je i Silvana Mitrović, devojka bez roditelja koja sa peticama završava tehničku školu i namerava da upiše Policijsku akademiju. U domu je 12 godina: – Ovde su nam bolji uslovi od onih koje ima većina mojih drugara iz škole. U domu sam naučila da cenim ljude oko sebe, shvatila šta znači prijateljstvo. Mi smo kao jedna porodica, ovo je nezaboravno životno iskustvo – kaže Silvana.