Слаткo-горки укус ловорика

Књижевне награде представљају својеврстан књижевни догађај који повезује све актере на пољу књижевности, од самих књижевника и књижевница, преко књижевне критике, издавачких кућа и жирија, до читалачке публике.

Писци према наградама могу имати различит однос, могу их прижељкивати, писати тако да угоде укусу жирија и шире јавности, или их одбити.

Могу их и формално прихватити, узевши у обзир да су награде обично праћене и већом или мањом новчаном наградом, али их истовремено и критиковати.

Поједини аутори, из различитих поетских и идеолошких разлога, никада неће ући ни у круг потенцијалних добитника појединих награда, за разлику од других који ће се само задржати у том кругу и постати познати по томе што су били „замало” награђени, односно неправедно изостављени са списка добитника.

Нађа Бобичић

КРЕАТИВНЕ ИНДУСТРИЈЕ

Мекдоналдизација културе

За историчаре и теоретичаре уметности и медија креативне индустрије пре свега подстичу на економску добит. Они сматрају да наше друштво од таквог модела нема никакве користи

Креативне индустрије је појам који се појавио средином деведесетих у Великој Британији, за време Блерове владе, и постао део њене културне политике. Претходни концепт културне политике замењен је захтевом за креативношћу како би се оправдала расподела фондова. Овај концепт, који је подразумевао широко схватање културе и креативности, усмереност на локални карактер и језик преузет из економије и пословног света обећавао је поље нових могућности, прилику за развој нових производних делатности након таласа деиндустријализације.

Мирјана Сретеновић

ДИГИТАЛНОМ АВЕНИЈОМ

У чијој смо игрици

Растућа опседнутост технолошких лидера Силицијумске долине хипотезом да су универзум и наша цивилизација – само компјутерска симулација

То је најпре била тема данас култног научнофантастичног филма из 1999, мало потом и једног филозофског трактата објављеног у респектабилном научном часопису (2003), затим радова једног новозеландског професора, да би ове године на плодно тло пала  у Силицијумској долини, родном месту информатичке револуције, чије је главна преокупација однедавно „вештачка интелигенција”.

Реч је о у сваком погледу провокативној теми и смелој хипотези: да је оно што сматрамо „објективном реалношћу”, што укључује и наше животе, цивилизацију, па и свеколики универзум, само нешто виртуелно, прецизније једна симулација којом управља неки моћни компјутерски програм!

Милан Мишић

Театар чула: Тања Шљивар

Од Паштете, ауторка вешто избегава поједностављивање свог писања, то јест његово свођење на рат, иако је то велика и проверено пробитачна тема, јер људска несрећа и недовољност постоје увек и свугде, а смрад и крв не морају да се осете једино у рову

Рад Тање Шљивар (1988) обележиo је претходну годину када је у питању драма. Представа Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали извођена је у позориштима у региону, а потом је играна и награђена на 61. Стеријином позорју. Најзад, као још једна добра вест, на измаку године, у часопису Сцена, објављено је дело у целини, што је чист бонус, јер је драма неретко препуштена само извођењу.

Ми смо они означена је као „дуо драма” која приказује случајни, кратки сусрет средовечне жене и младића који се приближава пунолетству, у неком јавном тоалету.

Драгана Столић

Салвадор – живот под вулканом

Кад падне вече, Ел Салвадор постаје град духова. Живи се на опрезу и у страху од насиља. На улицама су само они којима је то посао. Упркос савету домаћина, искрао сам се са својим колумбијским другаром да прошетам по крају где живи олигархијска елита у чијим је рукама све богатство земље

Не ходајте! То је прво упутство које странац добија кад слети на међународни аеродром „Монсењор Оскар Ромеро” у Ел Салвадору.

На питање куда, одговор је – никуда. Не излазите на улицу, у парк, нигде.

Заборавите на шетњу. Не улазите у јавни превоз. Седите у својој бусији и куда год кренули, нека то буде колима – приватним, хотелским или таксијем, препоручљиво блиндираним, са поларизованим стаклима, да нико не види ко је у њима, ако вам је живот мио.

Бранко Анђић