Српске бање између мутне и лековите воде

Србија и њене бање налазе се на великој прекретници – или ће један од највећих туристичких и медицинских потенцијала у Европи бити искоришћен на корист државе и њених грађана, или прети опасност да платимо данак вишедеценијском немару у овој области. Два највећа привредна ресурса Србије, пољопривреда и бање, неадекватно се користе, па је наша земља у парадоксалној ситуацији да увози храну, а грађани на одмор и лечење одлазе у словеначке и мађарске терме. Због ове небриге Србија губи милијарде евра и десетине хиљада радних места. А све би могло и морало да буде потпуно другачије...

Наш водећи балнеоклиматолог, односно стручњак за бање, бивши министар просвете проф. др Томислав Јовановић, детаљно је упознат са готово свим природним извориштима у Србији. Као дугогодишњи шеф Катедре за балнеоклиматологију Медицинског факултета у Београду и човек иза кога је три деценије богатог научноистраживачког рада у овој области, професор Јовановић за „Политику” објашњава зашто је балнеолошки потенцијал Србије огроман, али скоро потпуно неискоришћен.

– Наш потенцијал је знатно већи него у било којој другој земљи наше величине. Узмите на пример да једна Француска има 78 балнеолошких локалитета, а ми имамо више од 300 регистрованих. Само на Копаонику постоји тачно 78 локалитета, колико у целој Француској! А управо је Француска пример како најбоље користити природни фактор, минералне и лековите воде, блато, гас и климат. Французи су израчунали да су годишње уштеде само од коришћења природног потенцијала уместо вештачких лекова милијарду и по евра – објашњава Јовановић.

А у Србији, где је лековити фактор много већи него у Француској, све се изродило у пуку супротност. Код нас бање не представљају ни извор зараде, ни уштеде, већ фактор губитака, расипања и преливања у приватне џепове.

– Неко је српске бање претворио у трошак. Користимо природни фактор испод три процента од укупног потенцијала који поседујемо. То је на нивоу статистичке грешке. Код нас је још присутна и погрешна свест из неких ранијих времена, да су бање „заоставштина буржоаског режима”. Јер, у бање су пре рата одлазили интелектуалци и богати људи. Не заборавимо да је рецимо Сокобања била стециште интелектуалне елите, људи попут Иве Андрића, Милоша Црњанског, Бранислава Нушића и многих других – подсећа наш саговорник.

Међу главним разлозима пропадања бања је то што примарна, секундарна и терцијарна здравствена заштита практично искључују ова лечилишта из свог система, наводи Томислав Јовановић. У земљама које препознају и развијају своје балнеолошке потенцијале, бање имају посебно важно место у здравственом систему. Али основна идеја у развијеним државама је да у бање одлазе и у њима бораве пре свега здрави људи. Главна брига је како очувати виталност и продужити животни век, а то се најбоље може учинити спровођењем здравствених програма у бањским и климатским местима.

Друга категорија људи које бораве у европским бањама јесу они који долазе на рехабилитацију, док су болесни тек на трећем месту. У Србији је све окренуто наглавачке, па у нашим бањама готово да и нема гостију из оне прве категорије, здравих људи. Али се зато процењује да око 150.000 наших грађана годишње посети бањска места земаља у окружењу, док наши центри остају запуштени и у све горем стању.

– Тамо где постоји правилно руковођење бањама, тамо оне и функционишу добро. Најбољи пример су Ковиљача и Кањижа. Добро руковођење, високостручни образовани кадар који добро влада природним фактором и његовим коришћењем, подиже српске бање на ниво најбољих европских центара. То је доказ да и код нас све то може. Проблеми настају услед неадекватног коришћења, или чак потпуног некоришћења природног фактора, због чега имамо велики утрошак лекова у појединим бањама, чак и већи него у здравственим установама. Ова погубна пракса користи се као оправдање за намеру да се српске бање продају – упозорава др Јовановић.

Према његовој рачуници, по основу потенцијала од бањског туризма, Србија би могла да се нађе између Словачке и Аустрије.

– Словачка као и ми нема море, али има око девет милијарди евра годишње од туризма, пре свега бањског. Са друге стране је Аустрија, која уз бањски има и планински туризам. Код њих је ово спојено у јединствену целину, коју и ми можемо да направимо, а сада то немамо. Зато Аустрија направи близу 30 милијарди евра годишњег девизног прихода од туризма. Тврдим да бисмо са нашим потенцијалима, и уз правилно руковођење и коришћење природног фактора, могли релативно брзо да будемо по заради на нивоу између Словачке и Аустрије. То би довело до развоја читаве државе, јер би почеле да расту све комплементарне привредне гране и учиниле да се радно ангажује преко 50.000 грађана – објашњава наш стручњак.

Много је времена прошло – и лековите српске воде отекло у потоке и реке, а затим у Велику Мораву – од 1835. године када је кнез Милош први препознао потенцијале домаћих бања. Ангажовао је најбољег тадашњег европског геохемичара, барона Хердера, да уради прве хемијске анализе воде у бањама тадашње Србије. Способни кнез није пожалио две хиљаде дуката да исплати барона, који му је донео добре вести о невероватним потенцијалима лековитих вода.

Веома брзо српски центри ушли су у ред најразвијенијих у Европи, јер су добили сертификате европских бања. Међутим, од негдашњег сјаја Милошевих терми и даље блиста само златна сабља опточена са 29 дијаманата, коју је Милош поклонио барону, а она се и данас чува у ризници породице Хердер.

– Боравак Хердера био је окидач да се већ 1836. формира у Крагујевцу прва државна лабораторија за испитивање воде. Из ње је касније основана и хемијска лабораторија у Београду, у садашњем Конаку кнегиње Љубице, као база за будући лицеј и долазак првог нашег хемичара, професора Симе Лозанића, који је после био и ректор Београдског универзитета – подсећа проф. др Томислав Јовановић.

Како се догодило да за 181 годину Србија са европског врха потоне на дно, а лековите бањске воде постану мутне од немара и злоупотреба? Пред почетак нове бањске сезоне ово питање постаје од прворазредног значаја, јер времена за реаговање остаје све мање. Ако се све препусти инерцији као и до сада, онда на крају неће остати друго решење него да се српске бање продају у бесцење. А од тога ће имати корист само ловци у мутном, док ће Србија остати у муљу – који није нимало лековит.

Процват спа-индустрије

О значају природног фактора говоре резултати његовог коришћења, не само у Европи. У Јапану постоји веома широка листа хроничних болести, за које се становници ове земље упућују бесплатно у бањска клиничка места. САД, Канада и Аустралија су се од 2000. године посебно ангажовале на подизању читавих спа-индустрија, а само 2012. амерички центри примили су преко 20 милиона гостију. Значај природног фактора се најбоље види управо у овим земљама, које доскора нису имале широку заступљеност у области бањског туризма.