Ивани Димић Нинова награда

Ивана Димић добитница је Нинове награде критике за најбољи роман на српском језику, објављен у 2016. години, за дело „Арзамас”, у издању београдске „Лагуне”. Одлуку је на јучерашњој завршној седници донео жири у саставу: Божо Копривица (председник), Јасмина Врбавац, Михајло Пантић, Тамара Крстић и Зоран Пауновић. За награђени роман гласали су Јасмина Врбавац, Тамара Крстић и Михајло Пантић, док су за роман „Хроника сумње” Владислава Бајца (Геопоетика) гласали Божо Копривица и Зоран Пауновић. У току од више од шест деценија традиције овог признања, Ивана Димић пета је жена која је добила Нинову награду критике за најбољи роман године, после Светлане Велмар Јанковић, Дубравке Угрешић, Гроздане Олујић и Гордане Ћирјанић. 

У најужем избору били су још и романи Владана Матијевића „Сусрет под необичним околностима” (Лагуна) и Владимира Табашевића „Па као” (Лагуна).

У образложењу жирија речено је да роман енигматичног наслова „Арзамас” Иване Димић тематизује једну од основних егзистенцијалних релација: однос кћери и мајке. У прилог ове књиге говори и податак, како је нагласио жири, да је тај и такав однос, зачудо, у српској књижевности ретко када издашније и уметнички успелије обрађиван.

– Приповедање у „Арзамасу” тече сменом драмских, дијалошких и прозно-есејистичких пасажа. Док се у драмској колоквијалној форми и њој иманентној граничној ситуацији предочава сва сложеност љубави два блиска, а тако различита бића, од којих је једно у зениту, а друго на крају живота, у прозним, каткад исповедним, а каткад поетским, контемплативним, фикционалним фрагментима, промишљају се кључна егзистенцијална питања, у мисаоно и симболички посредној вези са главном причом – образложење је које је прочитао Михајло Пантић, додајући:

– Тако се из једне сасвим интимне, готово камерне перспективе отвара универзални приповедни план без којег нема доброг романа, ни вредне уметности. Исприповедан сведеним, драмски економичним начином, у сталној смени комично-апсурдног и сетног тона, те стога жанровски неухватљив, роман „Арзамас” Иване Димић постепено прераста у прозну фугу о љубави и смрти, у којој је љубав, упркос смрти, она сила која искупљује и осмишљава сам живот.

Са проглашења Нинове награде (Фото Фонет)

Ивана Димић истакла је да се осећа почаствованом што се нашла у најужем избору за Нинову награду, где су, како је рекла, озбиљни књижевни подухвати.

– Тема мог романа врло је једноставна. Реч је о односу мајке, која умире, и кћерке која се о њој брине. Мислим да је форма мог романа несвакидашња, због тога што наликује на мозаик сачињен од дијалошке форме која се смењује са прозном формом. Дијалошка форма упућује на свакодневицу, док онај прозни део наговештава превазилажење баналности и вертикалу ка свету идеја и промишљања самоће, љубави и смрти. Од почетка до краја романа дешава се разапињање главне јунакиње на крст, у укрштају ова два тока романескне форме. Оно што је мени као аутору било важно јесте завршетак романа у знаку љубави која надјачава смрт – рекла је поводом награђеног романа „Арзамас” Ивана Димић.

Сви чланови жирија били су сагласни у тврдњи да су ове године имали напоран посао, будући да су у кратком временском периоду, за мање од два месеца, добили више од сто нових романа за читање и вредновање.

Зоран Пауновић приметио је да је жири дискутовао о свакој од књига, приближно једногласно долазећи до ширег, ужег и најужег избора.

– Најужи избор био је такав да је свако од нас могао да стане иза сваке од књига и свако од нас „навијао” је за поменута четири дела. Роман Владана Матијевића јесте уметнички заокружен, а роман Владимира Табашевића наметнуо се као један од најбољих ове године. Дело Владислава Бајца, ширином замаха и оствареном амбициозношћу, до последњег тренутка био је један од главних кандидата. Награду је, међутим, потпуно заслужено понела Ивана Димић, с романом о коме ће се још много причати наредних месеци – објаснио је Пауновић.

Тамара Крстић истакла је поводом награђене књиге да није лако живети и писати на премисама једног света којег заправо више нема, у свету у којем више нема правила, а истовремено превазићи сваку врсту неукорењености, приметну у делима појединих српских писаца.

– Успоставити ритам литературе и живота још је теже – додала је Тамара Крстић, истакавши да постоји читава генерација млађих писаца чије време тек долази у српској књижевности.

Јасмина Врбавац сматра да српски роман има добру основу, због тога што је чак педесет романа могло да уђе у шири избор за Нинову награду, а да је у ужем избору могло да се нађе и више од изабраних једанаест романа, да има утисак да су се у најужем избору нашла четири романа у којима ће читаоци уживати, а да је однос мајке и кћери у књизи Иване Димић мало обрађивана и нова тема у нашој књижевности, у којој ће се препознати многе породице.