​Експлозивни молебан

Молебан који је владика Амфилохије одржао на православну Нову годину по јулијанском календару у храму Христовог васкрсења у Подгорици подсећа на његове речи на сахрани Зорана Ђинђића у Храму Светог Саве у Београду.

Митрополит и предводник милитантног крила Српске православне цркве, владика Амфилохије, поново је показао да не одустаје од световне политизације која не само да руши секуларне темеље државе већ у континуитету повлађује националистичкој десници, а Србију гура на пут колизије са суседима.

Није ово први пут да поруком да је „признање Косова издаја” високи достојанственици цркве фактички поткопавају бриселски дијалог Београда и Приштине – добро упознати да од Србије нико и не тражи да призна независно Косово.

Односи митрополита црногорско-приморског са државом у којој столује добро су познати, али владика који је 1991. Аркана и његову парамилитарну дружину благословима и здравицама испраћао на ратиште упорно не пропушта прилику да ратује на неким својим фронтовима.

Много тога што он каже приписује се српској цркви која је у сукобу са непризнатом црногорском црквом. Али, имајући у виду блискост СПЦ-а државном врху, приписује се и Србији. Што у овим временима појачаних тензија у региону свакако није добра вест.

Када Амфилохије тврди да Црну Гору држи „шачица кулака који су је опљачкали и обогатили се преко ноћи”, онда је то политичка изјава. Од које би ова држава на неки начин морала да се огради. Држава ћути.

Као што се није на одговарајући начин оградила од изјаве патријарха Иринеја, дате поводом захтева Приштине да српску историјску, културну и верску баштину уведе у Унеско под именом државе Косово. Тада је рекао да „ако дође до силе, морамо учинити све да милом или силом то вратимо”.

Такве претње силом духовног пастира православних Срба недвосмислено стимулишу провокативну ратоборност која је, нажалост, у успону. Никако не делује да је црква одвојена од државе.

Патријарх је знао и да позове Србе да „сруше БиХ и да Републику Српску припоје Србији”. Нови прелазак црвене линије која раздваја секуларну од теократске државе, цркву од политике.

Црква, чији духовници знају да присталице лаичке државе називају „следбеницима сатане”, проповеда своје догме које пречесто задиру у сферу световне политике. Владика Амфилохије не ограничава сe само на стање у Црној Гори или Србији. Он каже да нови светски поредак може да се пореди са крсташким ратовима, инквизицијом, Наполеоном, фашизмом, нацизмом, комунизмом.

Зар у свим тим системима, сем комунизма, питам се, црква није имала важну, чак одлучујућу улогу? Ону коју владика Амфилохије прижељкује – а често и остварује – за СПЦ у актуелним политичким и друштвеним збивањима у Србији и региону.

Призивање милитантне прошлости увек је опасно, а у временима када свуда око нас варничи то је последња ствар која ће допринети физичком и духовном миру народа за који се СПЦ моли Господу.