Радоњић – тренер тим

Кошаркашка, посебно стручна јавност, недвосмислено и непогрешиво упире прстом у Дејана Радоњића при вагању успеха кошаркаша Црвене звезде у последње три сезоне. Већ је много писано о рекордима, трофејима и победама против највећих европских дружина, а суштина се своди на једно – „црвено-бели“ имају тренера који у врхунској европској кошарци највише утиче на игру свог тима. С једне стране, то је и логично с обзиром на буџетску могућност шампиона Србије и регионалне лиге, а с друге, доказ је талента, континуитета рада и преданости овог младог стручњака пред којим капу скидају и колеге. Уосталом, за резултате, а пре свега за начин на који његов тим игра, добио је похвале и од двојице тренутно највећих у тренерском еснафу – Жељка Обрадовића и Дејвида Блата.

Један детаљ се увек апострофира када је Радоњићев тренерски опус у питању, а то је врхунска одбрана коју су навијачи „црвено-белих“ крстили као „радоњизам“. Начин на који Звезда спушта најбоље тимове и за 20 постигнутих поена од просека одудара од европског тренда (сви преузимају све) и не може да се постави преко ноћи. У њега је уткана срж кошаркашке игре која је поодавно названа „југословенском школом“, а чији професори су били српски тренери – Александар Николић, Ранко Жеравица, Душан Ивковић и Жељко Обрадовић. Радоњић је ову школу прошао као играч и оваплотио је држећи у руци диригентски штапић. Да би уопште дошао у позицију да креира, морао је да апсолвира и најтежу препреку – селекцију. Вешто је бирао и одабрао, у складу са финансијским могућностима, групу момака са потребним физичким предиспозицијама, вољним моментом и кошаркашком интелигенцијом и добио ово што данас гледамо и што доноси резултат. Звезда је једини тим у Европи чији играчи су индивидуалну одбрану довели до савршенства, за коју није довољно да је неко борбен и да жели да је игра. Ту је јасно видљив рукопис тренера, много рада, стрпљења и упорности у тренажном процесу, као и континуитет. У Евролиги од Радоњића дужи стаж у тимовима које тренутно воде имају само Ласо (Реал) и Атаман (Галатасарај), али њима буџети омогућавају да иду „краћим путем“, сваки проблем решавају куповином играча којег желе.

Још један важан сегмент, напред наведене „наше школе кошарке“, Звездин тренер је подигао на ниво закона. Држећи се једне од првих тренерских лекција, да је центар господар рекета и да се у добро укомпонованим тимовима све врти око њега, такозваним „петицама“, посветио је посебну пажњу. Свестан да је без доброг центра немогуће створити колективну игру, посебно је брусио дугајлије, а резултати говоре да је заслужио место шефа ове кошаркашке катедре. У ери када већина тренера игра са две „четворке“, под изговором да то захтева модерна кошарка, пре свега због брзине и атрактивности, Радоњић им у већини случајева узима меру са класичним центрима који захтевају посебан поступак у поглављу које се назива – стварање играча.

Лед је пробио са Бобаном Марјановићем, дипломирао са Мајком Цирбесом, а докторираће, како стоје ствари,  са Огњеном Кузмићем. Иако се ради о тројици играча са различитим физичким предиспозицијама, када су прошли кроз Радоњићев „калуп“, добили су исто својство – држе Звезду у европском врху,  индивидуално, на статистичким листама беру ловорике, а првој двојици је банковни конто изражен са седам цифара. Морали су да прођу дрил тренера „црвено-белих“, центарску игру обогате свим могућим зачинима, до танчина – демаркирањем на малом простору, постављањем за пријем лопте, техником пивотирања, репертоаром шутева (полу хорог и скок шут), свим врстама полагања, продорором са кратког растојања, до покривања целог простора рекета, помагања, у тактици игре постављања блокова и брзог отварања ... Наравно, за већину напред наведеног био им је неопходан „тренер“ на паркету, а Радоњић је то пронашао у врсним плејмејкерима, прво Вилијамсу, а потом Јовићу.

Резултат је готово фасцинантан, мада су успесима допринели сви играчи на свим позицијама, јер Звезда управо делује као синфонијски оркестар којим диригује кошаркашки Бојан Суђић. Марјановић је за две године прошао пут од „изгубљеног талента“, до НБА играча, који је од Детроита добио уговор вредан 21 милион долара за три сезоне. Сличну идеју са овим кошаркашем горостасне висине (222 цм) имао је Душко Вујошевић, када га је 2010. довео у ЦСКА, али из знаних разлога није завршио мисију. Бобан је таворио у Жалгирису и Нижњем Новгороду, затим играо за Раднички и Мега Лекс, а тек је код Радоњића постао „тајно оружје“. У сезони пред одлазак у НБА (2014/15) био је МВП Евролиге (просечно по утакмици индекс корисности 25,7), први скакач (10,7), најпрецизнији у шуту за два поена (240-149, 62 одсто) и трећи стрелац (16,7).

Његов „бекап“ био је Немац Мајк Цирбес (дошао из Бамберга), коме је Радоњић предао Марјановићево жело. Од играча који је улазио као резерва, постао је стожер Звездине игре и пласмана међу осам најбољих европских тимова. Као четврти скакач лиге (6,15), четврти по реализацији за два поена (206-125, 60,7 одсто), 11. стрелац (12,37) и 13. по корисности (индекс 14,26), добио је уговор од Макабија и практично осигурао будућност. Међутим, много тога је као и Марјановић - изгубио. Значај у тиму и поштовање навијача, уживање у игри, успесима и победама. У Звезди је био звезда (27 утакмица, 25 минута у просеку, 12,4 поена, 6,1 скок, индекс 14,3), док је у „поносу Израела“ поново „бекап“ (15 минута, 8,1 поен, 3 скока, индекс 8,1).

Огњен Кузмић је Звездина садашњост и аквизиција за будућност (уговор на три године). Радоњић је још једном непогрешиво погодио, играча који је добио отказ у Панатинаикосу прогурао на пут који поново води до репрезентативног дреса (без конкуренције тренутно наш најбољи центар). Вратио му је самопоуздање, осмех на лице, а овај грмаљ из Добоја то враћа на паркету дупло. За толико му је у односу на прошлу сезону скочила и статистика. У зеленом дресу (25 утакмица, просечно 14 минута, 5,1 поен, 4,1 скок, индекс 6,1), у црвено-белом“ (17 утакмица, 22 минута, 10,2 поена, 7,8 скокова, индекс 15,8). Уз то, трећи је скакач Евролиге, први у офанзивном скоку, седми у борби за титулу МВП, десети по успешности за два поена (120-69, 57,5 одсто).

Ово је само сиже приче о утицају Дејана Радоњића на игру Црвене звезде. Уз напомену да најбољу кошарку у животу играју Стефан Јовић, Бранко Лазић, Марко Симоновић и Немања Дангубић, да Марко Гудурић куца на врата асова наше кошарке...